Esentialie

AKO... (Radjard Kipling)

Ako možeš sačuvati prisustvo duha
kada svi gube glavu,

I još te okrivljuju za to,

Ako možeš sačuvati samopouzdanje
kada svi sumnjaju u tebe,

Ali Ako u isto vreme vodiš računa i o njihovoj sumnji,

Ako možeš čekati i ne umoriti se od čekanja,

Ako možeš mirno slušati kako lažu o tebi,

A ti ne izreći ni jednu laž,

Ako možeš trpeti da te mrze, a sam da ne mrziš.

Ako možeš da sanjaš, ali da snovi ne zagospodare tobom,

Ako možeš da misliš, ali da ti misli ne budu same sebi cilj,

Ako možeš da doživiš trijumf i propast
i da obe stvari

primiš jednako hladnokrvno kao slučajne goste
u svom životu,

Ako možeš da čuješ kako istinu koju si izrekao
izokreću podlaci da bi razgnevili glupake,

Ili da gledaš uništeno delo svog života
i da počneš da ga iznova gradiš istrošenim alatkama.

Ako možeš da govoriš sa gomilom i da zadržiš svoje vrline,
ili da šetaš sa kraljevima, a da sačuvaš skromnost,

Ako te ni neprijatelji ni prijatelji ne mogu povrediti,

Ako svi ljudi računaju na tebe, ali niko suviše

Ako možeš ispuniti neumoljivi minut
sa šezdeset sekundi u kojima se mora pretrčati rastojanje,

Tada će Zemlja i sve na njoj biti tvoji

I - što je još važnije - bićeš čovek, sine moj!

GLOSA O NARODU (Biter Laub)

U njega se kunu, podilaze mu, proklinju ga, tiranišu, pljačkaju, vode ga i zavode, obećavaju mu i lažu ga, u njegovo ime ratuju, slave, pitaju ga ali ne slušaju, nude ga ali mu ne daju. Na njegovim plećima uzdizali su se kraljevi, carevi, vojskovođe, oni su ga koristili, upotrebljavali i zloupotrebljavali, ali i on je njima ponekad sudio i glave uzimao.
Nazivaju ga: "masa", "svetina", "gomila", "krdo", "puk", "stado". Što reče pesnik: "Pučina je jedna stoka grdna" Sastavljen od miliona pojedinaca, od kojih svaki različito izgleda, razmišlja i dela, posvađan i razdeljen, ali i ujedinjen i homogen, zaluđen i napaljen ali i trezven i kritičan. Često amorfan, bezličan, neartikulisan, spreman da ćuti, sluša i ropski trpi. Ali kad se pokrene, ustalasa i zapali ruši sve pred sobom i stvara tektonske promene u državi, politici i svesti. Dugogodišnja akumulacija gneva, bede, frustracija i poniženja u narodu eksplodira jednog momenta u neviđenu energiju koja je sposobna da za tili čas završi ono što bi se inače redovnim putem ostvarivalo godinama i decenijama. Takav momenat, dan "D", imali su mnogi narodi, posebno oni pod tuđom vlašću, ali i oni koji su rušili tiraniju ili skidali okove prevaziđenih poredaka i vladara, otvarajući sebi nove i bolje horizonte.

Najautentičniji izraz duha jednog naroda, njegovih stremljenja i želja jesu njegova predanja, legende, bajke, narodne pesme, poslovice, doskočice i vicevi, dakle sve ono čemu se ne zna autor. Ta kazivanja, pevanja i izreke stvaraju sliku o jednom narodu kao "hrabrom", "ponosnom", "napaćenom", "duhovitom" ili "mudrom". Narodni običaji, verovanja, kulturne navike, kao i izgled i ponašanje njegovih pripadnika, pak, prikazuju jedan narod kao "civilizovan", "duhovan", "kulturan", "primitivan", "zanesen", "nedozreo" ili ksenofobičan.

Narod kao "masu" vode i predstavljaju njegovi opunomoćenici, izabrani i ovlašćeni od strane naroda. Neki narodi, poput bezimene gomile traže svoga vođu, i baš ta osobina ih približava bilo kojoj životinjskoj skupini, što posebno važi za one narode koji traže harizmatične vođe i bezumno upijaju njihove misli i neobjašnjivo ih slede u životu i smrti. Takvo slepo sledbeništvo nije samo odlika primitivnih sredina i necivilizovanih naroda koji rađaju plemenske vode i diktatore, već ga ima i u savremenom svetu, naročito u do sada viđenom fašizmu i komunizmu koji su stasali na narodnom populizmu, indoktrinaciji masa i vodama poput Hitlera i Staljina. Prvog je njegov narod, bez obzira na žrtve, oduševljeno sledio u suludom i pogibeljnom ratu protiv celoga sveta, drugi je u svojim tamnicama i gulazima umorio milione svojih sunarodnika, bez protesta i pobune preostalih dvesta miliona. Euforični narodi doživljavaju osvešćenje tek onda kada dotaknu najdublje dno najcrnjeg poraza, bilo vojnog, bilo ekonomskog ili duhovnog. Nemcima, o kojima (Germanima) rimski izvori govore kao o ljudima sklonim piću, ratu i ljudskim žrtvama, su trebala dva svetska rata, pogibija više miliona sunarodnika, najdublje političko i moralno poniženje, najteži vojni poraz i spaljena, porušena i okupirana sopstvena zemlja, da bi izduvali negativnu energiju vekovima akumuliranu u venama svojih predaka Gota, Rugena, Vandala i Alemana i sazreli u modernu evropsku naciju.

Srbi su, pak, od kosovske bitke u 14. veku upali u adolescentnu fazu u kojoj, kao u nekom tunelu, lutaju i danas, sa vremenskom i prostornom dezorijentacijom, nesposobni da razaznaju svoje poraze i pobede, nepoučeni da je štetno ići "glavom kroz zid" ako se zid može zaobići i nadasve uporni da sve čine u korist sopstvene štete. Otuda takav poraz srpskog državnog, nacionalnog i kulturnog bića na kraju 20-tog i početku 21-vog veka koji je Srbiju vratio u predvecerje 14. veka, kada je raspolućena svađama i podelama, vojno potučena na Kosovu i utonula u sumrak udaljene turske provincije u kojoj su dugovekovno ropstvo i autohtona "balkanska mlitavost i slovenska apatija" iznedrili guslarske mitove i bajke, famu o srpskom oružju i inatu, sklonost piću i derneku, kratko narodno pamćenje i brzo zaboravljanje, političku nepromišljenost, neopreznost i lakovernost.

Narod nije večan - Sumeri su nestali bez traga, o Majama, Astecima i Inkama svedoče samo monumentalni i čudesni spomenici njihove kulture. Narod može izumreti kao i bilo koja biljna ili životinjska vrsta, što je u savremeno vreme putanja mnogih naroda kojima je stopa umiranja veća od stope rađanja. Ali ipak kaže se "narod dugo pamti", što aludira na njegovu dugovečnost za razliku od kratkog trajanja njegovih pripadnika, i upravo to "dugo pamćenje" pomaže ne da se narod vraća u prošlost, već da iz te prošlosti izvlači pouke za oblikovanje bolje i lepše budućnosti.

NEPROLAZNE MISLI IVE ANDRIĆA O:

poklonima, dugovima, nepravdi, osionosti, gostoljublju, prodavcima, istočnom grehu, nacionalnom ponosu, robovanju, našem čoveku

POKLONI

Često se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo obasipaju svojom pažnjom ili čak svojim poklonima i uslugama. Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da u trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osećamo ni najmanje obavezni da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku štetu. Prvu, što u očima onih koje ne cenimo ostajemo večno kao neblagodarni i nečasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi prebacujemo što dugujemo gorem od sebe. Njima se može još učiniti neka usluga, ali od njih primiti, nikako.

DUGOVI

Dugove pravimo dok smo mladi, snažni, bezbrižni i pusti, plaćanje odlažemo dokle god možemo, a isplata svih tih dugova neumitno se traži od nas u poznim godinama, kad nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni i pritisnuti raznim bolestima, sumnjama, teškim sećanjima i kajanjima.

NEPRAVDA

Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati. Pokušaji da se ona ispravi ili otkloni, samo rađaju nove nepravde. Nepravda se kao sve na svetu množi i širi, ali ne gine i ne nestaje kao sve ostalo sto se rađa. I da nema opraštanja i zaborava, nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao.

OSIONOST

Kod našeg čoveka, kad zaima ili kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvoljak, proširi se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog zapovedničkog stezanja vilica i neprestanog isprsavanja, kao i usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlašću.

U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.

GOSTOOLJUBLJE

Istinsko gostoljublje koje je dugo živelo u našem narodu, i još ponegde živi, stvar je nesumnjivo nesavremena i zastarela, osuđena na propast zajedno sa patrijarhalnim društvom, plemenskim uređenjem i starinskim načinom putovanja. Ali, samo po sebi, ono je veličanstveno i predstavlja veliku tekovinu u čovekovoj borbi protiv varvarstva, a za bolji položaj čoveka u svetu i bolje odnose među ljudima. To je dragocen lanac ljudskih usluga i obaveza koji je zaista grehota bilo prekinuti. Ali taj čovečni običaj, koji se još održava ponegde na selu, pa čak i u varošima, pretvara se u tragičan nesporazum kad ga naši ljudi pogrešno primene na neke strance. Naročito ljude iz centralne Evrope, i naročito Nemce. Ne sve, i ne samo Nemce.
Prosečan Nemac - kažem "prosečan", jer naravno da su i ovde svi izuzeci mogućni - ne prima gostoljublje kao dar i obavezu, nego ga iskorišćuje, računa sa njim kao sa vašom slabošću. Ako ste prema njemu pažljivi, on tu pažnju prima kao nešto što mu s pravom pripada, što mu vi dugujete. I sa svakim aktom pažnje i gostoljublja, učtivosti i srdačnosti, vi u njegovim očima bivate manji, a on - snažniji. Vašu gostoljubivost on smatra vašom urođenom slabošću, vrstom prirodnog danka koji njemu i njegovima duguju niže i slabije rase. Biti uslužan i gostoljubiv prema takvima znači povrediti osnovno načelo gostoljublja: jednakost i uzajamnost, znači grešiti i prema sebi i prema njima. A korektnim i uzdržljivim stavom razbiti tu njihovu zabludu o prirodi našeg gostoljublja - znači učiniti uslugu i sebi i njima, izbeći niz ružnih i teških nesporazuma, šteta i poniženja.

(Karakteristično je da Nemac Taube, u svom delu iz XVIII veka, govori o manama i vrlinama Srba, ali njihovo gostoprimstvo i ne pominje, nego ga uzima kao prirodnu stvar, kao vrstu duga prema strancu putniku.).

PRODAVCI

Na Zelenom vencu gomile lubenica. Živ razgovor svaki čas prelazi u svađu koja opet brzo zamire. Svi viču, kupci i prodavci. Jedan od prodavača, mlad živ čovek, građanin, meri, govori, smeje se, a očima lukavo strelja i, očigledno, u sebi sve računa.

- Eto, pet kila i dvesta grama, to su trideset i dva dinara. I dužan si mi četiri dinara od ranije, svega trideset i šest.
- Gle, otkud ja dužan?
- A, to nisi ti! Onda je onaj drugi.
- Dakle.....
- Daklem i daklem, daklem to je triput daklem. Daj pare pa idi. Vidiš ti ovaj narod što je navalio!

ISTOČNI GREH

Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost, i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.

Tu školu nismo još prošli, ni taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.

NACIONALNI PONOS

Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost.

ROBOVANJE

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

NAŠ ČOVEK

Takav je "naš čovek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mrznje i borbe do istrage. U toj borbi, oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost na reči i delu.

Srecća je što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi "naši ljudi".

KRUŠKA SVEDOK

U neko ranije vreme kad je svet bio čistiji i pošteniji i kad su se ugovori sklapali i izvršavali samo na reč, jedan čovek od drugoga pozajmi veću svotu novca. I kako je bilo sramotno da se pozajmice čine pred trećim licima, oni to urade u četiri oka.

Ali kad je došlo vreme da se novac vrati onaj sto je pozajmio ne seća se svoga duga, pa ga onaj što je dao novac tuži.

Pred sudijom dužnik opet negira svoj dug. Tužilac-poverilac pak tvrdi da dug postoji jer je toga i toga dana, na tom i tom mestu dao novac tuženom. Sudija ga zapita ima li svedoka, a tužilac reče da nema, ali da zna da je to bilo pod jednom velikom kruškom. Sudija će na to: "Znači, ipak ima svedoka! Dobro. Idi zovi krušku odmah da dođe u sud." "Ali kako..." zbunjeno će tužilac. "Idi, rekao sam, iz ovih stopa", ponovi sudija, i tužilac ode da zove krušku.

Kad ostadoše sami, sudija ponudi tuženom cigaretu, zapališe, pa počeše nešto nevezano razgovarati. Posle nekoliko minuta sudija ga upita: "Je li već stigao?" Tuženi reče: "Nije sigurno". Opet posle izvesnog vremena sudija ga ponovo upita: "Da li je već došao do kruške?". "E sad je blizu", reče tuženi i tako nastaviše razgovor.

Kad se tužilac vratio, naravno bez kruške, sudija presudi tako da tuženi mora da vrati tužiocu dug, tj. novac primljen pod kruškom, rekavši tuženom: "Kad si ti znao na koju krušku misli tužilac i koliko je ona daleko odavde, ti si onda zasigurno primio taj novac pod tom kruškom i zato je pravično da ga vratiš". Tuženi se nije žalio na presudu a svoj dug je vratio sve onako kako je sud presudio.

PRAVNE I DRUGE MUDRE MISLI

SOKRATOVA MUDROST:
Kada je Aristotel zapitao proročište u Delfima: "Ko je najmudriji na svetu?", ono mu je odgovorilo: "Sokrat. Sokrat je najmudriji čovek na svetu". U nedoumici oko toga, Aristotel se obrati Bogu, koji mu reče: "Tačno. Sokrat je najmudriji čovek na svetu, jer jedini on, za razliku od drugih,
zna koliko ne zna".
Mudri Konfučije parafrazira svoj razgovor sa učenikom: "Cu Kung zapita: Postoji li neka reč koju bih kao moto svom ponašanju mogao koristiti celi život? Učitelj mu odgovori: Ta reč je "uzajamnost", jer
"Što ne želiš da drugi tebi čine, ne smeš ni ti drugima činiti"
Slično genijalnoj, uvek aktuelnoj i univerzalnoj Konfučijevoj izreci, u Japanu postoji poslovica kojom se iskazuje neophodnost kulture i potrebe prilagođavanja datoj situaciji, odmerenost i uviđavnost:
"Kad posećuješ tuđe selo čini ono što oni čine"
Ova vrhunska etička načela podupire i Ajnštajnova misao:
"Ne činite nikad ništa što se protivi vašoj savesti,
čak ako to od vas i država traži".

Kultura, odmeren stil i lepi maniri čine coveka dostojanstvenim i cenjenim u svim prilikama, pa i onda kad nekome ne čini nešto po volji. To je još u Starom Rimu uočio pesnik Publicije koji je izrekao:
"Delimično si ispunio molbu, ako si je na lep način odbio".
Bard pisane reči, Dostojevski, ovako je ocenio kompleksnu ali i nestalnu ljudsku prirodu, koju su ispoljavali i njegovi književni likovi:
"Ljudsko srce je ring u kom se
anđeo i đavo stalno tuku za prednost"
Različiti afiniteti, sklonosti i navike, kao nešto što je imanentno ljudskom biću, što treba imati u vidu, uvažiti kao normalno i ne iscrpljivati se diskusijom o tome čiji ukus je bolji, izraženo je poznatom latinskom izrekom:
"De gustibus non est disputandum"
(o ukusima ne vredi raspravljati)
Engleski književnik Entoni Ponel jezgrovito je zaključio o neminovnosti ljudske prolaznosti i nemoći čoveka da to spreči:
"Postajati star je kao kazna koja se povećava
zbog zločina koji niste počinili"
Ali i u starosti ostaju živa sećanja, pa ruski pesnik Baratinski kaže:
"Bog nam je dao pamćenje da bismo imali ruže u decembru"
U narodu se mudrost, odmerenost i obazrivost veoma ceni, pa se kaže:
"Dvaput meri jednom seci",
a u Africi kažu:
"Samo budala dubinu vode proverava obema nogama"
Pretpostavka uspeha jeste inventivnost i akcija, a ne opuštanje i lenčarenje, jer:
"Ne može se megdan zadobiti na divanu sve lulu pušeći"
Onaj ko koristi snagu efektnog i sažetog govora u prednosti je nad onima koji dugo i nepotrebno razglabaju, i zato se kaže
"Duga priča cenu gubi".
A Dostojevski to isto kaže na drugi način:
"Oni koji umeju da govore, govore kratko".
I kad nekome treba pomoć, ona je najcenjenija ako je pravovremena, pa se kaže:
"Dvostruko daje ko brzo daje".
Tri velika uma, iako razdvojena vekovima, slično su razmišljala o mudrosti i učenosti. Heraklit poručuje da je mudrost starija od znanja:
"Znati mnogo stvari ne znači biti mudar".
A Paskal da je deo mudrosti i čovekova procena da ne treba gubiti vreme na laprdanju i glupostima:
"Pametan čovek ne samo da ne govori gluposti nego ih i ne sluša".
Ajnštajn, pak, kao pronalazački genije, ukazuje da je, pored sveg znanja ovoga sveta, za dalji napredak neophodna i kreativna imaginacija jer tek ona otkriva nove horizonte:
"Mašta je važnija od znanja".
A Gete se na to nadovezuje, potvrdujući gornju konstataciju da je Sokrat najmudriji čovek na svetu:
"Sa znanjem raste i sumnja"
Kad nema vladavine prava i autoriteta suda, onda zlo i nepravda dominiraju urušavajući društveni poredak i civilizacijska dostignuća,
o čemu narodna poslovica kaže:
"Kad pravda tamnuje, krivda caruje".
A o opasnost lažnog svedočenja po nevinog, nestalnosti i laži, toleranciji kriminala koja i sama postaje kriminal, govore pravne izreke:
"Kad ti trojica kažu da si pijan - lezi pa se valjaj"
"Ko laže za tebe, lagaće i protiv tebe"
"Ko lopovu gleda kroz prste i sam je lopov"
"Ko oprašta zločin, postaje saučesnik u njemu"
Odmerenost i strpljenje nekada mogu postići bolji efekat nego reči, o čemu je indijski filozof Tagore, nadahnjujući verovatno i docniji nenasilni otpor Mahatme Gandija, rekao:
"Najbolja upotreba reči je ćutanje".
A Tolstoj je naznačio da su važnija dela od reči:
"Daj više odmora jeziku nego rukama".
Neko, opet, reče da i kad nešto ne znaš ne moraš ispasti glup ako znaš da se kontrolišeš i pustiš da govore oni koji znaju:
"Da si ćutao ostao bi filozof".
S druge strane ne treba preterivati ni onda kad se ima, te o opasnosti uspeha koji udara u glavu ("ko visoko leti nisko pada"), Balzak kaže:
"Slava je otrov koji treba uzimati u malim dozama"
U istom cilju je i poruka odmerenosti i samokontrole:
"Nemoj da ničeš tamo gde te ne seju".
Kaže se i da onaj ko nema moći ne treba uludo da nasrće na snažnijeg, jer ga time samo još više može razjariti:
"Ako ne znaš udarati, ne pokazuj zube".
na šta, u moderno doba, Patak Dača poručuje:
"Ako ne možeš da ih pobediš - pridruži im se"
"Lenjost korača tako polako da je siromaštvo brzo stigne"
"Prijatelj je najbolja imovina u životu"
"Niko se nije osigurao od prosjačkog štapa i tamnice"
"Voli svog suseda, ali ne ruši ogradu"
(švajcarska poslovica)"Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao"
(Dostojevski)
"Kad je čovek sam uvek je u lošem društvu"
(Kafka)

BALKANSKI ASINDET 1993

"...Blate remete skrnave ponižavaju
prisiljavaju bludniče siluju njište
cvile tule umiru skapavaju
ćute leleču urliču vrište

Arlauču galame rokću reže
progone mrze dave guše
optužuju hapse zarobljavaju beže
podmeću pale miniraju ruše

Lapaju otimaju nose trpaju
kidaju lome cepaju razbijaju
pljačkaju kradu skrivaju drpaju
tuku gaze muče ubijaju

Kolju kasape čereče odsecaju
deru seku krvare ubadaju
plaču kukaju ridaju jecaju
ranjavaju mlate ginu stradaju

Apeluju mole preklinju prete
muvaju varaju lažu foliraju
poriču odriču kunu svete
podvaljuju smeštaju sprdaju sabotiraju

Nestaju sevaju plamte blešte
bruje tutnje gmižu kipte
zuje pucaju praskaju trešte
kaplju cure teku lipte ..."

This article belongs to category: APENDIX