ESENTIALIE
| NEPROLAZNE MISLI IVE ANDRIĆA O: |
poklonima, dugovima,
nepravdi, osionosti,
gostoljublju, prodavcima,
istočnom grehu, nacionalnom
ponosu, robovanju, našem
čoveku
| POKLONI |
| Često se dešava da nas ljudi koje ne volimo i ne
cenimo obasipaju svojom pažnjom ili
čak svojim poklonima i uslugama. Takve
usluge i poklone ne treba primati, jer
ako se desi da u trenutku slabosti popustimo
i primimo ih, mi se u sebi ne osećamo
ni najmanje obavezni da ih vratimo,
a od toga imamo dvostruku štetu. Prvu,
što u očima onih koje ne cenimo ostajemo
večno kao neblagodarni i nečasni ljudi;
drugu, da posle uvek sami sebi prebacujemo
što dugujemo gorem od sebe. Njima se
može još učiniti neka usluga, ali od
njih primiti, nikako. |
| |
| DUGOVI |
| Dugove pravimo dok smo mladi, snažni, bezbrižni
i pusti, plaćanje odlažemo dokle god
možemo, a isplata svih tih dugova neumitno
se traži od nas u poznim godinama, kad
nas i inače izdaje snaga i kad smo potišteni
i pritisnuti raznim bolestima, sumnjama,
teškim sećanjima i kajanjima. |
| |
| NEPRAVDA |
| Jedanput učinjena nepravda ne da se ni popraviti
ni zbrisati. Pokušaji da se ona ispravi
ili otkloni, samo rađaju nove nepravde.
Nepravda se kao sve na svetu množi i
širi, ali ne gine i ne nestaje kao sve
ostalo sto se rađa. I da nema opraštanja
i zaborava, nepravda bi prekrila svet
i stvorila od njega stvarni pakao. |
| |
| OSIONOST |
Kod našeg čoveka, kad zaima ili kad misli da je
čvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad
se osili, poraste podvoljak, proširi
se podbradak, same od sebe isturaju
se grudi; sve to usled stalnog zapovedničkog
stezanja vilica i neprestanog isprsavanja,
kao i usled ugojenosti koja redovno
ide uporedo sa vlašću.
U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna
predstava o svojoj važnosti i veličini,
uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi
tu njegovu veličinu ne vide kako treba
i ne cene dovoljno. To stvara u njemu
potrebu da svoju silu ispoljava glasno
i vidno na svakom koraku. |
| |
| GOSTOOLJUBLJE |
Istinsko gostoljublje koje je dugo živelo u našem
narodu, i još ponegde živi, stvar je
nesumnjivo nesavremena i zastarela,
osuđena na propast zajedno sa patrijarhalnim
društvom, plemenskim uređenjem i starinskim
načinom putovanja. Ali, samo po sebi,
ono je veličanstveno i predstavlja veliku
tekovinu u čovekovoj borbi protiv varvarstva,
a za bolji položaj čoveka u svetu i
bolje odnose među ljudima. To je dragocen
lanac ljudskih usluga i obaveza koji
je zaista grehota bilo prekinuti. Ali
taj čovečni običaj, koji se još održava
ponegde na selu, pa čak i u varošima,
pretvara se u tragičan nesporazum kad
ga naši ljudi pogrešno primene na neke
strance. Naročito ljude iz centralne
Evrope, i naročito Nemce. Ne sve, i
ne samo Nemce.
Prosečan Nemac - kažem "prosečan",
jer naravno da su i ovde svi izuzeci
mogućni - ne prima gostoljublje kao
dar i obavezu, nego ga iskorišćuje,
računa sa njim kao sa vašom slabošću.
Ako ste prema njemu pažljivi, on tu
pažnju prima kao nešto što mu s pravom
pripada, što mu vi dugujete. I sa svakim
aktom pažnje i gostoljublja, učtivosti
i srdačnosti, vi u njegovim očima bivate
manji, a on - snažniji. Vašu gostoljubivost
on smatra vašom urođenom slabošću, vrstom
prirodnog danka koji njemu i njegovima
duguju niže i slabije rase. Biti uslužan
i gostoljubiv prema takvima znači povrediti
osnovno načelo gostoljublja: jednakost
i uzajamnost, znači grešiti i prema
sebi i prema njima. A korektnim i uzdržljivim
stavom razbiti tu njihovu zabludu o
prirodi našeg gostoljublja - znači učiniti
uslugu i sebi i njima, izbeći niz ružnih
i teških nesporazuma, šteta i poniženja.
(Karakteristično je da Nemac Taube,
u svom delu iz XVIII veka, govori o
manama i vrlinama Srba, ali njihovo
gostoprimstvo i ne pominje, nego ga
uzima kao prirodnu stvar, kao vrstu
duga prema strancu putniku.). |
| |
| PRODAVCI |
Na Zelenom vencu gomile lubenica. Živ razgovor
svaki čas prelazi u svađu koja opet
brzo zamire. Svi viču, kupci i prodavci.
Jedan od prodavača, mlad živ čovek,
građanin, meri, govori, smeje se, a
očima lukavo strelja i, očigledno, u
sebi sve računa.
- Eto, pet kila i dvesta grama, to su
trideset i dva dinara. I dužan si mi
četiri dinara od ranije, svega trideset
i šest.
- Gle, otkud ja dužan?
- A, to nisi ti! Onda je onaj drugi.
- Dakle.....
- Daklem i daklem, daklem to je triput
daklem. Daj pare pa idi. Vidiš ti ovaj
narod što je navalio! |
| |
| ISTOČNI GREH |
Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog
sveta, čak ni preko svojih najboljih
i najdarovitijih predstavnika? Odgovor
nije jednostavan. Ali čini mi se da
je jedan od razloga odsustvo poštovanja
čoveka, njegovog punog dostojanstva
i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog
i doslednog poštovanja. To je naša velika
slabost, i u tom pogledu svi mi često
i nesvesno grešimo.
Tu školu nismo još prošli, ni taj nauk
potpuno izučili. Taj nedostatak mi svuda
nosimo sa sobom kao neki istočni greh
našeg porekla i pečat manje vrednosti
koji se ne da sakriti. O tome bi trebalo
govoriti i na tome raditi. |
| |
| NACIONALNI PONOS |
| Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji
su pokazivali suviše razvijenu brigu
za nacionalni ponos i opšti interes
ili preteranu osetljivost za ličnu čast
i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po
pravilu, nailazio i na ograničen um,
nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce
i grubu kratkovidu sebičnost. |
| |
| ROBOVANJE |
| Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko
zbuniti i unakaziti shvatanja jednog
naroda da zdrav razum i prav sud u njemu
otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere.
Takav poremećen narod ne može više da
razlikuje ne samo dobro od zla u svetu
oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist
od očigledne štete. |
| |
| NAŠ ČOVEK |
Takav je "naš čovek", onaj pravi. Ne misli mnogo
ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako
jednu misao u glavi, prva mu je briga
ne da tu misao razrađuje, proverava
i upoređuje kritički sa onim što drugi
ljudi o istoj stvari misle, nego da
svoju misao proglasi za jedinu tačnu
i jedinu pravu, a odmah zatim da između
nje i svake tuđe misli iskopa što dublji
rov prezira, mrznje i borbe do istrage.
U toj borbi, oni ponekad pokazuju ljudoždersku
revnost na reči i delu.
Srecća je što u nas ima dosta i takvih
koji su drukčiji i koji nisu pravi "naši
ljudi". |
|
|
