U
neko ranije vreme kad je svet bio čistiji i pošteniji
i kad su se ugovori sklapali i izvršavali samo
na reč, jedan čovek od drugoga pozajmi veću svotu
novca. I kako je bilo sramotno da se pozajmice
čine pred trećim licima, oni to urade u četiri
oka.
Ali kad je došlo vreme da se novac vrati onaj
sto je pozajmio ne seća se svoga duga, pa ga onaj
što je dao novac tuži.
Pred sudijom dužnik opet negira svoj dug. Tužilac-poverilac
pak tvrdi da dug postoji jer je toga i toga dana,
na tom i tom mestu dao novac tuženom. Sudija ga
zapita ima li svedoka, a tužilac reče da nema,
ali da zna da je to bilo pod jednom velikom kruškom.
Sudija će na to: "Znači, ipak ima svedoka!
Dobro. Idi zovi krušku odmah da dođe u sud."
"Ali kako..." zbunjeno će tužilac. "Idi,
rekao sam, iz ovih stopa", ponovi sudija,
i tužilac ode da zove krušku.
Kad ostadoše sami, sudija ponudi tuženom cigaretu,
zapališe, pa počeše nešto nevezano razgovarati.
Posle nekoliko minuta sudija ga upita: "Je
li već stigao?" Tuženi reče: "Nije sigurno".
Opet posle izvesnog vremena sudija ga ponovo upita:
"Da li je već došao do kruške?". "E
sad je blizu", reče tuženi i tako nastaviše
razgovor.
Kad se tužilac vratio, naravno bez kruške, sudija
presudi tako da tuženi mora da vrati tužiocu dug,
tj. novac primljen pod kruškom, rekavši tuženom:
"Kad si ti znao na koju krušku misli tužilac
i koliko je ona daleko odavde, ti si onda zasigurno
primio taj novac pod tom kruškom i zato je pravično
da ga vratiš". Tuženi se nije žalio na presudu
a svoj dug je vratio sve onako kako je sud presudio.
