Države članice EU 15:

1. Austrija
2. Belgija
3. Danska
4. Finska
5. Francuska
6. Grčka
7. Holandija
8. Irska
9. Italija
10. Luksemburg
11. Nemačka
12. Portugal
13. Španija
14. Švedska
15. Velika Britanija

Države članice od 01. 05. 2004. - EU 25:

16. Češka
17. Estonija
18. Kipar
19. Letonija
20. Litvanija
21. Mađarska
22. Malta
23. Poljska
24. Slovačka
25. Slovenija

Države članice od 01. 01. 2007. - EU 27:

26. Bugarska
27. Rumunija

Države kandidati:

- Turska

Zahtevi u postupku:

- Hrvatska
- Bivša Jugoslavenska Republika Makedonija

Države Evrope Izvan Evropske Unije

- Albanija
- Andora
- Belorusija
- Bosna i Hercegovina
- Crna Gora
- Island
- Hrvatska
- Lihtenštajn
- Makedonija
- Moldavija
- Monako
- Norveška
- Rusija
- San Marino
- Srbija
- Švajcarska
- Turska
- Ukrajina
- Vatikan

Istorijat Evropske Unije

Prvi korak ka evropskoj integraciji učinilo je šest zemalja: Belgija, SR Nemačka, Francuska, Italija, Luksemburg i Holandija, koje su 1951. godine osnovale zajedničko tržište uglja i čelika (Pariski ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC) od 18. aprila 1951. godine). Ovo tržište je okupilo ove države kao ravnopravne učesnike koji sarađuju u okviru zajedničkih institucija, sa ciljem da se u još nestabilnoj situaciji posle Drugog svetskog rata obezbedi mir između pobedničkih i pobeđenih nacija Evrope. Ubrzo je usledilo i osnivanje Evropske zajednice za atomsku energiju (EVROATOM), osnovane 25.marta 1956.godine.

Ovih šest zemalja - "Evropa šestorice" (Evropa 6) je zatim odlučilo da 1957. godine stvori Evropsku ekonomsku zajednicu (EEC) zasnovanu na zajedničkom tržištu širokog niza roba i usluga (Rimski ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEC) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom) od 25. marta 1957. godine). Carine u trgovini između ovih šest zemalja potpuno su ukinute 1. jula 1968. godine, a tokom 60-ih godina 20. veka utvrđene su i zajedničke politike - konkretno u oblasti trgovine i poljoprivrede.

Ovaj poduhvat bio je toliko uspešan da su i Danska, Irska i Velika Britanija odlučile da se pridruže Zajednicama - "Evropa devetorice" (Evropa 9). Prvo proširenje od šest na devet članova izvršeno je 1973. godine. U isto vreme, Zajednice su preuzele nove zadatke i uvele nove politike: socijalnu, regionalnu i ekološku. U cilju sprovođenja regionalne politike 1975. godine osnovan je Evropski fond za regionalni razvoj.

Dalji razvoj ove najznačajnije evropske integracije išao je preko Jedinstvenog evropskog akta 1986.godine, da bi politička integracija bila krunisana Mastrihtskim ugovorom 7.februara 1992.godine kada je stvorena Evropska unija (Ugovor iz Mastrihta stupio je na snagu 1.novembra 1993). Ugovorom iz Amsterdama od 17.juna 1997.godine (stupio na snagu 1.maja 1999), izvršene su izvesne reforme u Uniji sa ciljem jačanja saradnje i pojednostavljenja sistema Evropske unije. To je već bila "Evropa petnaestorice" ( Evropa 15).

Od 1.januara 1999.godine u Evropskoj uniji započela je treća etapa izgradnje Evropske monetarne unije uvođenjem jedinstvene evropske valute - evra. U prelaznom periodu od 1.januara 1999. do 31.decembra 2001.godine plaćanja su mogla da se vrše u evru i u nacionalnim valutama, a od 1. januara 2002.godine u članicama Evropske monetarne unije banknote i kovani novac denominirani u evru su jedino zakonsko sredstvo plaćanja.

Godine 2004. prijemom novih deset država u članstvo Evropske unije (Češka, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Malta, Mađarska, Poljska, Slovačka i Slovenija, "Evropa petnaestorice" postaje "Evropa dvadesetpetorice" (Evropa 25) čime Evropska unija značajno proširuje svoje granice prema Istoku i Jugu Evrope.

Evropska unija je 1. januara 2007. godine, nakon prijema Bugarske i Rumunije, postala "Evropa dvadesetsedmorice" (Evropa 27).

Nešto o Evropskoj Uniji

"ČETIRI VELIKE SLOBODE" U EVROPSKOJ UNIJI

- sloboda kretanja roba
- slobodu pružanja usluga
- slobodu cirkulacije kapitala
- slobodu kretanja ljudi

USLOVI ZA EVROPSKU MONETARNU UNIJU

Da bi država koja pretenduje na članstvo u Evropskoj uniji mogla uzeti učešće u Evropskoj monetarnoj uniji, mora da pre pristupanja ispuni tzv. kriterijum konvergencije, što znači da svaka država mora:
1. da dokaže trajnu stabilnost cena,
2. da ne iskaže preterani budžetski deficit,
3. da dve godine nije prouzrokovala napetost deviznog kursa u Evropskom monetarnom sistemu i
4. da njena dugoročna kamatna stopa bude najviše za 2% viša nego u zemljama sa najstabilnijim cenama.

"BELA KNJIGA" EVROPSKE UNIJE

Evropska unija je 1995. godine, objavila Kodeks ponašanja , “Belu knjigu - priprema pridruženih zemalja Centralne i Istocne Evrope za integraciju u unutrašnje tržište Unije” (White paper - Preparation of the Associated Countries of Central and Eastern Europe for Integration into the Internal Market of the Union) , u kom navodi 23 oblasti u kojima države zainteresovane za učlanjenje treba izvršiti potrebna zakonska usklađivanja sa pravnim sistemom Evropske unije: 1) slobodno kretanje, 2) konkurencija, 3) slobodan promet i bezbednost industrijskih proizvoda, 4) socijalna politika i zaštita, 5) poljoprivreda, 6) transport, 7) audiovizuelne usluge, 8) zaštita životne sredine, 9) telekomunikacije, 10) direktno oporezivanje, 11) slobodan promet robe, 12) javna potrošnja, 13) finansijske usluge, 14) zaštita ličnih podataka, 15) zakon o kompanijama, 16) računovodstvo, 17) građansko pravo, 18) priznavanje profesionalnih kvalifikacija, 19) oblast intelektualne svojine, 20) energija, 21) carinska unija, 22) indirektno oporezivanje, 23) zaštita potrošača.

KONSTITUTIVNI PROPISI EVROPSKE UNIJE

Osnovna pravila Evropske unije sadržana su u više ugovora. Prvobitna dva ugovora:
- Pariski ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC) iz 1951. godine,
- Rimski ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEC) i Evropske zajednice za atomsku energiju (Euratom) iz 1957. godine.
docnije su izmenjeni i dopunjeni sledećim dokumentima, kojima su stvorene veoma ćvrste pravne veze između država članica EU:
- Jedinstveni evropski akt (1986),
- Ugovor o Evropskoj uniji (Mastriht 1992),
- Ugovor iz Amsterdama (1997) i
- Ugovor iz Nice (2001)
Osim ovih statusno-organizacionih akata, poseban značaj za države članice ima Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda od 4. novembra 1950. godine, sa svojim docnijim Protokolima.

najvažnije institucije Evropske Unije

1. Savet Evropske unije, koji čine sve države članice
2. Evropski parlament, koji čine građani i
3. Evropska komisija, kao politički nezavisno telo koje zastupa kolektivne evropske interese

EVROPSKI SAVET

Evropski savet čine šefovi država i vlada zemallja članica EU, kao i predsednik Evropske komisije. Njima u radu pomažu ministri inostranih poslova i jedan član Evropske komisije. Evropski savet se sastaje najmanje dva puta godišnje pod predsedništvom šefa države ili vlade zemlje članice koja predsedava Savetom ministara EU. Posle svakog ovakvog zasedanja Evropski savet podnosi Evropskom parlamentu izveštaj, a takođe podnosi i godišnji izveštaj o ostvarenom napretku Unije.
Evropski savet je neformalni organ, koji nije strogo institucionalizovan i tome je i njegova snaga i značaj, jer kada se jave ozbiljne nesuglasice među državama članicama, kada se jave problemi koji su od suštinskog, strateškog značaja za dalji integracioni proces, njegova konstruktivna i ingretativna uloga dolazi do punog izražaja.
Graditelji evropske integracije su ostavili širok manevarski prostor Evropskom savetu nastojeći da, izostavljanjem ovog tela iz striktne pravne regulacije EU, smanje njegov preterani formalizam i obezbede što veću efikasnost i rukovodeći uticaj na dalji razvoj EU.

SAVET MINISTARA

U Savetu ministara, koji čine predstavnici svake države članice u rangu ministra određenih resora, države su, kao i u Evropskom savetu, neposredno zastupljene.
Radom Saveta ministara predsedava svaka zemlja članica u vremenskom periodu od šest meseci.Sastav Saveta se menja u zavisnosti od oblasti koja se razmatra. Ako je u pitanju poljoprivreda Savet će činiti ministri poljoprivrede, ako je u pitanju spoljna politika - ministri inostranih poslova. Savet ministara spoljnih poslova, poznat kao Savet za opšte poslove ima zadatak da koordinira rad ostalih resornih zasedanja Saveta i da usklađuje države članice u oblasti spoljne politike.
Savet ministara i Evropski parlament su centralni zakonodavni organi u Evropskoj uniji. Savet učestvuje u usvajanju budžeta EU, takođe sklapa međunarodne ugovore u kojima je kao pregovarač učestvovala Evropska komisija. Savet ministara donosi odluke jednoglasno, prostom većinom ili kvalifikovanom većinom, a kad je reč o najvažnijim pitanjima - putem konsenzusa.

EVROPSKI PARLAMENT

Evropski parlament čine neposredno izabrani predstavnici građana zemalja EU, tako da ova institucija daje Uniji demokratski legitimitet i dodatno deetatizuje Evropsku uniju. Poslanici Evropskog parlamenta se biraju na osnovnu izbornih sistema svake od država članica EU, počevši od 1979. godine, a njihov mandat traje pet godina. Poslednji neposredni izbori za Parlament održani su 2004. godine. Parlamentarci su grupisani po političkoj, a ne nacionalnoj pripadnosti, što Evropski parlament čini međunarodnom institucijom izraženog nadnacionalnog karaktera.
Sedište Evropskog parlamenta se nalazi u Strazburu. Efikasan rad Parlamenta potpomažu Biro, Generalni sekretarijat, Komiteti (stalni i privremeni) i radne grupe.
Evropski parlament ima: 1) zakonodavna ovlašćenja, kroz učešće u predlaganju i usvajanju propisa EU, 2) budžetska ovlašćenja, jer raspravlja o predloženom budžetu i može ga odbiti što celu proceduru usvajanja vraća na početak, 3) kontrolna ovlašćenja u donošenju odluka, izboru organa itd.
Evropski parlament je snažan pokretač evropske politike. To je centralno mesto za raspravu u Evropskoj uniji, mesto gde se susreću, prepliću i promovišu nacionalni stavovi zemalja članica u pogledu kreiranja politika unutar Unije.

EVROPSKA KOMISIJA

Evropska komisija štiti osnovne tekovine EU i stara se o primeni i zaštiti konstitutivnih ugovora EU. Komisija prati izvršavanje Ugovora i propisa kako u zemljama članicama tako i u samim zakonodavnim organima Unije - Savetu, Parlamentu i drugim pomoćnim telima.
Predsednika i članove Evropske komisije predlažu i imenuju vlade država članica EU, a nakon što dobiju saglasnost Evropskog parlamenta, oni su u svom radu potpuno nezavisni u odnosu na svoje matične države. Članovi Evropske komisije (komesari) se biraju na period od pet godina i izvršavaju svoje dužnosti u opštem interesu Unije. Mogu zastupati samo interese Evropske unije i ne smeju primati bilo kakva upustva od bilo koje vlade ili države Sa svoje strane države članice se, takođe obavezuju da će poštovati načelo nezavisnosti članova Komisije. Danas Evropska komisija ima 25 članova (svaka država članica ima po jednog komesara), mada je predviđeno da u budućnosti dođe do smanjenja broja članova ovog tela uz uvođenje principa rotacije.
Članovi Komisije se sastaju jednom sedmično radi donošenja odluka o pitanjima iz njihove nadležnosti ili pokretanja inicijativa za donošenje neophodnih komunitarnih akata. Komesari su zaduženi za pojedine oblasti iz nadležnosti Komisije. Pomoćne službe ove institucije su Generalni direktorati, kao i opšte i unutrašnje službe.

EVROPSKI SUD PRAVDE

Evropski sud pravde, sa sedištem u Luksemburgu, je od vitalnog značaja za nesmetano funkcionisanje Evropske unije, budući da on: 1) daje meritorna tumačenja konstitutivnih Ugovora, 2) rešava sporove između komunitarnnih organa, kao i sporove između tih organa i država članica EU u oblasti primene komunitarnog prava, 3) stara se o primeni i poštovanju komunitarnog prava (kontrola zakonitosti akata komunitarnih organa, sporovi o naknadi štete prouzrokovane od strane komunitarnih organa ili službenika EU i sl.). Sud čine 25 sudija koji se biraju na šest godina. Njima u radu pomaže osam pravobranilaca. Sud je jedina institucija koja na zahtev nacionalnih sudova može dati presudom tumačenje Ugovora i zakona Unije. Kada se pitanje ovakve prirode pojavi pred nacionalnim sudom on može tražiti odluku Evropskog suda pravde.

EVROPSKI FINANSIJSKI SUD

Ovaj sud ustanovljen je 1977. godine i sastoji se od 15 članova, koje na 6 godina imenuje Savet Evropske unije nakon konsultacije Parlamenta. On vrši kontrolu tačnosti i pravilnosti izdataka i priliva sredstava Unije i bavi se budžetom Unije. Ugovorom iz Mastrihta dodeljen mu je status EU-organa.

EVROPSKA POLICIJA (EUROPOL)

Ugovorom iz 1995. godine osnovana je Evropska policija - Europol, sa sedištem u Hagu, koja ima za cilj borbu protiv svih oblika međunarodnog kriminala na području država članica, . uključujući i terorizam i borbu protiv droge.