1. Opšta pravila o nadležnosti i kaznama

Međunarodni krivični sud za bivšu SFR Jugoslaviju ima nadležnost samo nad privatnim licima, a ne nad organizacijama, političkim strankama, administrativnim jedinicama ili drugim pravnim subjektima. U ovom smislu se današnji Tribunal u Hagu razlikuje od Tribunala u Nirnbergu i Tokiju koji su imali nadležnost i nad pojedincima i zločinačkim organizacijama, i od Međunarodnog suda pravde koji ima nadležnost samo nad državama.
Tribunal ima nadležnost nad teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava počinjenim na celokupnoj teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. Iako ad hoc sudska instanca, postojanje i rad Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju nije vremenski ograničeno.
Maksimalna kazna koja se optuženom može izreći od strane Tribunala je doživotni zatvor.
Kazne se izdržavaju u jednoj od država koje su potpisale sporazum sa Ujedinjenim nacijama o prihvatu lica kojima je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju izrekao kaznu. Do sada su takvi sporazumi potpisani sa deset država: Norveška, Švedska, Finska, Španija, Italija, Austrija, Francuska, Danska, Nemačka i Velika Britanija.

2. Stvarna nadležnost Tribunala

I. Prema svom Statutu, Međunarodni tribunal u Hagu je stvarno nadležan da krivično goni lica koja su na području bivše SFRJ teško povredila odredbe Ženevskih konvencija, odnosno počinila ili naredila da se počine, protiv lica ili imovine zaštićenih odredbama Ženevskih konvencija od 12. augusta 1949., sledeća krivična dela:
(a) namerno lišavanje života;
(b) mučenje ili nečovečno postupanje, uključujući biološke eksperimente;
(c) namerno nanošenje velikih patnji ili teških povreda tela ili zdravlja;
(d) uništavanje i oduzimanje imovine širokih razmera koje nije opravdano vojnom nuždom, a izvedeno je protivpravno i bezobzirno;
(e) prisiljavanje ratnog zarobljenika ili civila na služenje u snagama neprijateljske sile;
(f) namerno uskraćivanje prava ratnom zarobljeniku ili civilu na pravičan i redovan sudski postupak;
(g) protivpravna deportacija ili premeštanje ili protivpravno zatvaranje civila;
(h) uzimanje civila za taoce.
II. Međunarodni sud je ovlašćen da krivično goni lica koja su prekršila zakone i običaje rata. Te povrede uključuju, ali nisu ograničena na:
- korišćenje otrovnih oružja ili drugih oružja namenjenih za nanošenje nepotrebnih patnji;
- bezobzirno razaranje gradova, sela ili naselja, ili pustošenje koje nije opravdano vojnom potrebom;
- napad, ili bombardovanje, bilo kojim sredstvima, nebranjenih gradova, sela, stambenih objekata ili zgrada;
- zauzimanje, uništavanje ili namerno nanošenje štete ustanovama namenjenim religiji, dobrotvornim svrhama i obrazovanju, umetnosti i nauci, istorijskim spomenicima i umetničkim i naučnim delima;
- pljačkanje javne ili privatne imovine.
III. Međunarodni sud za bivšu SFRJ je isto tako ovlašćen da krivično goni lica koja su počinila genocid ili bilo koje od dela protiv čovečnosti :
1. ubijanje pripadnika zajednice;
2. nanošenje teške telesne ili duševne povrede pripadnicima zajednice;
3. smišljeno nametanje pripadnicima zajednice životnih uslova sračunatih da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja;
4. uvođenje mera kojima je cilj sprečavanje rađanja unutar određene zajednice;
5. prisilno premeštanje dece te zajednice u drugu zajednicu.
Kažnjiva su sledeća krivična dela: genocid, udruživanje radi činjenja genocida, direktno i javno podsticanje na činjenje genocida, pokušaj činjenja genocida i saučesništvo u genocidu.
Međunarodni sud je ovlašćen da krivično goni lica odgovorna za sledeća krivična dela kada su počinjena u oružanom sukobu, bilo međunarodnog bilo unutrašnjeg karaktera, i usmerena protiv bilo kog civilnog stanovništva: ubistvo, istrebljavanje, porobljavanje, deportacija, zatvaranje, mučenje, silovanje, progoni na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi i druga nehumana dela.

3. Nadležnost Tribunala u odnosu na domaće pravosuđe

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i domaće pravosuđe imaju istovremenu nadležnost nad teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava počinjenim na području bivše Jugoslavije. Stoga, Tribunal nema monopol nad zločinima počinjenim na tlu bivše Jugoslavije i domaće pravosuđe ima punu odgovornost da goni počinioce teških kršenja međunarodnog humanitarnog prava, ne čekajući inicijativu ili optužni akt Tribunala. Međutim, Tribunal ima primat nad domaćim sudovima, te može preuzeti domaće istrage u bilo kojoj fazi ako se pokaže da je to u interesu pravde.
Kao izuzetak od pravila non bis in idem, licu kome je već suđeno pred domaćim pravosuđem za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava može se nakon toga suditi na Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju samo ukoliko:
- je delo za koje je tom licu suđeno okarakterisano kao obično krivično delo; ili
- u sudskom procesu pred domaćim sudom nije bilo nepristrasnosti ili nezavisnosti, ili je svrha istrage ili postupka bila da se optuženi zaštiti od međunarodne krivične odgovornosti, ili se krivični postupak nije vodio dovoljno revnosno.

4. Pravni dokumenti Haškog tribunala

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (izvorni naziv: Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na području bivše Jugoslavije od 1991. godine) postupa u skladu sa svojim Pravilnikom o postupku i dokazima (Rules of Procedure and Evidence), koji je usvojen 11. februara 1994. godine i do kraja 2004. godine noveliran 35 puta. Ovaj obimni Pravilnik, osim opštih odredaba (čl. 1-7), sadrži i: odredbe o primatu međunarodnog suda (čl. 7. bis -13); odredbe o organizaciji tog suda (o Raspravnom i Žalbenom veću, sekretarijatu Suda, tužiocu i dr. ), sadržane u čl. 14-38; pravila o istrazi, pravima i odbrani osumnjičenog (čl. 39-46); odredbe o predraspravnom postupku u čl. 47-73. (optužnica, sudski nalozi za hapšenje, preliminarni postupak, iznošenje dokaznog materijala, vanraspravno saslušanje svedoka); pravila o proceduri pred raspravnim većima u čl. 74-106 (glavna rasprava, pravila o izvođenju dokaza, izricanje presude, određivanje kazne, izvršenje kazne i naknada štete žrtvama krivičnog dela); pravila o žalbenom postupku (čl. 107-118); odredbe o preispitivanju pravnosnažne presude u slučaju pojave novih činjenica (čl. 119-122), kao i odredbe o pomilovanju i ublažavanju kazne (čl. 123-125).

5. Izbor sudija i način rada

Haški Tribunal radi kroz tri pretresna veća i jedno žalbeno veće. On ima 16 stalnih sudija i najmanje 9 sudija ad litem (koji sude dok traju pojedini postupci). Sudije bira Generalna skupština Ujedinjenih nacija na period od 4 godine, pri čemu samo stalne sudije mogu biti birane ponovo.
Sudije predstavljaju glavne pravne sisteme sveta i njihove se kvalifikacije nadopunjuju. Sudije slušaju svedočenja i pravna izlaganja, odlučuju o krivici ili nevinosti optuženog i određuju kazne. Stalne sudije takođe imaju i važne regulativne funkcije: sudije pripremaju i usvajaju propise koji regulišu funkcionisanje Suda, kao što je Pravilnik o postupku i dokazima.
Sam postupak pred Sudom oslanja se na tradicije kontinentalnog i anglosaksonskog sistema, tako što su kombinovani elementi kontradiktornog i inkvizitorskog krivičnog postupka. Pravilnik o postupku i dokazima pruža garancije da su postupci pred Tribunalom u skladu sa međunarodno priznatim načelima pravičnog sudskog postupka.
Program pravne pomoći obezbeđuje odbranu za optužene slabog imovinskog stanja, tako da troškove njihove odbrane pokriva Međunarodni sud.
Ostali važni principi postupka su: pretpostavka nevinosti, pravo na suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja, pravo optuženog da ispita svedoke koji ga terete i pravo na žalbu.
Radi uspostavljanja osećanja slobode i sigurnosti kod svedoka koji svedoče pred Sudom, postoje procesne pretpostavke za zaštitu identiteta svjedoka, kao i konkretna pomoć koju im pruža Služba za žrtve i svedoke Sekretarijata Suda pre, za vreme i nakon svedočenja.
U svom radu, Sud je uspostavio određene presedane u međunarodnom krivičnom i humanitarnom pravu. Mnoga pravna pitanja o kojima Sud presuđuje nikada nisu bila sudski analizirana ili se nisu postavljala od procesa u Nirnbergu i Tokiju. Među primerima važnih odluka koje je donio Tribunal u Hagu nalaze se i razjašnjenja o primeni Ženevskih konvencija, dalji razvoj doktrine komandne odgovornosti i tumačenje silovanja kao vrste mučenja i zločina protiv čovečnosti.

6. Tužilaštvo haškog Tribunala

Tužilaštvo Tribunala je samostalan organ koji preduzima radnje gonjenja učinilaca krivičnih dela i podiže optužnice.
Tužilaštvo radi nezavisno od Saveta bezbednosti, bilo koje države ili međunarodne organizacije, ili bilo kojih drugih organa Tribunala.
Osoblje Tužilaštva sačinjavaju iskusni policajci, kriminalistički i kriminološki stručnjaci, analitičari i pravnici. Oni sprovode istrage (prikupljanjem dokaza, pronalaženjem svedoka, otvaranjem masovnih grobnica), pripremaju optužnice i zastupaju Tužilaštvo pred sudskim većima.
Istrage pokreće tužilac po svom sopstvenom nahođenju ili na osnovu podataka koje dobije od pojedinaca, vlada, međunarodnih organizacija ili nevladinih organizacija.
Pre nego što postane zvanični dokument Suda, optužnicu mora da potvrdi sudija.
Suđenje počinje tek nakon što je optuženi fizički prisutan pred Međunarodnim sudom. Na prvom pojavljivanju, Pretresno veće traži od optuženog da se potvrdno ili odrečno izjasni o krivici.

7. Sekretarijat Tribunala

Sekretarijat je odgovoran za administrativne poslove i podršku radu sudskih veća, uključujući prevođenje dokumenata i simultano prevođenje tokom suđenja.
Pravosudne odgovornosti Sekretarijata uključuju organizovanje rasprava u sudnicama, zavođenje podnesaka, vođenje arhive pravnih dokumenata, provođenje programa pravne pomoći za optužene slabog imovinskog stanja, pružanje pomoći i zaštite svedocima, kao i upravljanje Pritvorskom jedinicom.
Zajedno sa predsednikom Suda, Sekretarijat obavlja diplomatske funkcije. Sekretar je takođe zadužen za svu komunikaciju.
Od maja 2002. u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju radi 1248 stalno zaposlenih lica iz 82 zemlje.