CELA LJUDSKA CIVILIZACIJA POČIVA NA ČOVEKU, I TO NA ONOM POJEDINCU KOJI JE SVOJIM MISLIMA I DELIMA, NEKAD U OSAMI NEKAD U MASI, PONEKAD TAKTIČNO A NEKAD DRAMATIČNO, STVARAO I MENJAO ISTORIJU. SVE JE TO REZULTAT ČOVEKOVE UROĐENE SPOSOBNOSTI DA, I U USLOVIMA NESLOBODE, SLOBODNO MISLI JER TO SVOJSTVO MU NIKO NIJE MOGAO ODUZETI NI KAD GA JE BACAO U TAMNICU, OKIVAO MU RUKE I NOGE, VEZAO OČI ILI SEKAO JEZIK. ČOVEK JE GRADIO, PISAO, SLIKAO, VAJAO, KONSTRUISAO, SKLAPAO A SILE ENTROPIJE U VIDU RATOVA, KUGE, ZEMLJOTRESA, POPLAVA I DRUGIH PRIRODNIH I LJUDSKIH POŠASTI SU RAZGRADJIVALE I UNIŠTAVALE. TA STALNA SIMBIOZA DOBROG I LEPOG I LOŠEG I RUŽNOG JE DEO MATERIJALNOG SVETA KOJI JE ČOVEKU NEZASLUŽENO DODELJIVAO SPOREDNU I ZAVISNU ULOGU JER JE U PRIRODI U KOJOJ SE IZNEDRIO BIO STRADALNIK, A U DRŽAVI KOJU JE SAM NAPRAVIO PODANIK...

Vreme je, posle milenijuma neslobode, da običan čovek, sada nazvan gradjanin, dobije svoje mesto koje mu prirodno pripada, dakle ispred države, ispred svake vlasti i svake opresije, ispred svake ljudske tvorevine. Možda ovo u sadašnjem trenutku zvuči utopistički, ali alijenaciji čoveka od slobode, dakle od same njegove suštine jednom mora doći kraj. Dve su potencijalne mogućnosti. S jedne strane kataklizmička, totalitarna, orvelovska država koja će potpuno "usisati" celokupan humanoidni sadržaj iz čoveka, pretvarajući ga u ogoljeno, prazno biće bez sloboda, želja i ambicija. Druga mogućnost je da postojeće delimične slobode, i nove koje će tehnološka, kulturna i socijalna evolucija tek iznedriti, zažive u svom punom efektu i integralnoj snazi, dajući individualnom biću čoveka primarno mesto i značaj.

Koje su to smetnje do potpune i istinske tzv. Integralne slobode?

Smetnja je prvenstveno država, ovakva kakva je sada, sa svojim aparatom, organizacijom i procedurama koje propisuje i zahteva. Država kao najmoćnija i najorganizovanija sila u jednoj zajednici treba da postoji zato da bude u službi čoveka, da ga pomaže, da ga štiti i obezbedjuje njegovu dobrobit. Ona je do danas, medjutim, kako je istorija pokazala, manipulisala čovekom, despotski ga pokoravala da joj služi, tiranisala ga i držala u stanju potčinjenosti, bede i neznanja. Ratovale su države, ali su stradali pojedinci, tirani i moćnici su im sve oduzimali: žene, decu, imovinu pa i sam njihov jedan jedini život.

Danas, naravno, situacija je unekoliko drugačija, nasilje države nad čovekom je značajno umanjeno, ali je još uvek toliko i takvo da ga ni postojeći instrumenti i institucije ljudskih prava i civilnog drustva ne mogu ukloniti. Čovek-gradjanin je podredjen birokratizovanoj državi, krutoj policiji i nemilosrdnim poreznicima. Država ga tera da stoji u dugim redovima, da se ponizno saginje na šalterima, da trazi podatke na koje ima pravo strepeći da ne naljuti službenika, prodaje mu imovinu i zabranjuje rad ako nije platio porez, pretresa mu lične stvari na graničnim prelazima. Ona još uvek od njega uzima onoliko koliko njoj treba a ne onoliko koliko on može dati bez ugrožavanja samoga sebe i ne ceni ni njegov život, ni njegovo dostojanstvo, ni njegovu imovinu.

Kako ostvariti integralna ljudska prava? Kako uspostaviti humani poredak stvari u kome ce funkcionisati normalni hijerarhijski niz: Bog - Priroda - Čovek, pri čemu izmedju čoveka, s jedne, i Boga i prirode, s druge strane, neće biti nikakvih ljudskih tvorevina, starešina i posrednika? Može li se pri tome obezbediti potrebna harmonija pojedinačnih i zajedničkih interesa i kako u uslovima istinske čovekove slobode onemogućiti da društveni red ne sklizne u nered i anarhiju? Kako da umesto suvoparne normative i na papiru garantovanih prava, čovek doživi istinsko oslobadjanje, spoznaju, pa i osećaj da je sve osim Boga i Prirode ispod njega a da pri tome toliku slobodu ne zloupotrebi na sopstvenu ili čiju drugu štetu? Gde su granice državne vlasti nad čovekom i dokle doseže njegova materijalna sposobnost i intelektualna i mentalna zrelost da svoju integralnu slobodu upotrebi u svoju korist ali ne i na štetu drugog? Da li bi u današnje vreme uopšte mogao funkcionisati društveni i pravni poredak u kome bi jedan obični čovek po pravima bio "stariji" od državnih zvaničnika i u kojem bi se predsednik, načelnik, direktor i šef osećali ne kao moćnici već kao obični službenici tog takozvanog običnog čoveka? Da li je, uopšte, ljudsko društvo zrelo i sposobno da se nosi sa privilegijama i teretima???

Mnogo je pitanja i sijaset različitih odgovora za filozofe, sociologe, psihologe, pravnike, ekonomiste i mnoge druge. Za pocetak treba, bar egzemplarno, identifikovati one neuralgične tačke koje u postojećem društvenom sistemu guše čoveka i njegovu slobodu, vredjaju njegovu licnost, oduzimaju mu dostojanstvo i unižavaju ga, uništavaju, oduzimaju ili oštećuju njegovu imovinu, čine ga zavisnim i poniženim, sputavaju ga i čine neslobodnim.

Faktori koji suštinski i permanentno ometaju integralnu slobodu čoveka:

1. DRŽAVA. Država je, ipso fakto, fizički i ekonomski najjači subjekt u jednom društvu, a upravo to je i njen najveći nedostatak. Ona svoju snagu ispoljava bez obzira na volju građana, bilo da im oduzima slobodu iz patriotskih razloga (služenje vojske), bilo da im oduzima deo imetka kroz poreze. Njenu imperijalna moć i njen uticaj na individualne slobode je veoma teško kontrolisati, a i oni koji bi to trebali da rade: sudovi i drugi organi pravosuđa, ustavni sudovi, razni ombudsmani i poverenici, takođe su deo državnog aparata i finansirani iz državnog budžeta. Slobodno građansko društvo tek treba da iznađe nezavisne i nedržavne oblike i metode kontrole vlasti i način arbitriranja između individualno slobodnog čoveka i konzervativne države, posebno njenih klasičnih poluga vlasti: policije, vojske, sudstva i organa uprave. Država ne sme da se ponaša kao svima nadređeni, samostalni i nezavisni subjekt u društvu, jer je ona samo derivat, emanacija volje građana koji je mogu preuređivati po svojoj volji i potrebama, sa ovlašćenjem i da je dekomponuju, menjaju pa i ukinu.

2. POREZI I DAŽBINE. Ubiranje poreza je flagrantan primer uzimanja tuđeg bez pitanja i ograničenja. Poreski sistem je najveće i najteže ogranićenje preduzetničke slobode i ambicije. Država sama nameće finanasijske obaveze građanima i preduzetnicima i oduzima im, bez obzira na njihovo imovno stanje, deo imovine, a samim tim i svojinske slobode, preteći visokim i teškim kaznama i merama. Država razrezuje, kažnjava i oduzima onoliko koliko joj treba bez ikakve nezavisne kontrole i institucije koja bi je mogla ograničiti. Tu nema načela ekvivalencije jer poreski obveznik ne dobija niti mali deo protivusluge za ono što daje, a platiti mora pod pretnjom prinude. Poreski sistem ne sme da bazira na nametnutim poreskim zakonima, već na kolektivnim ugovorima između države i poreskih obveznika gde će se precizno znati prava i obaveze ugovarača, npr, visina ulaganja u kulturu. zdravstvo ili obrazovanje, sa mogućnošću da svaka strana, ako je nezadovoljna, istupi iz tog ugovora.

3. CARINE I GRANICE. Granice između država usporavaju kretanje ljudi, materijalnih dobara i novca, a carinske službe sa ovlašćenjem da zaviruju u sve i pretresaju građane poput policijskih organa, narušavaju slobodu i privatnost čoveka i njegov lični i imovinski integritet. Ograničenja mogu biti prihvatljiva jedino kada postoji sumnja na nedozvoljeni unos droge, oružja i eksploziva. Sva druga tržišna ograničenja nisu prihvatljiva i treba ihj ukinuti. Osnovna imovinska prava i sloboda gradjana su pogodjeni rigoroznim propisima spoljnotrgovinskog i deviznog sistema koji im zabranjuju da svoj sopstveni novac iznose u inostranstvo, ogranicavajuci dozvoljenu sumu koja se moze izneti. Dodatno nasilje od države je taj isti gradjanin trpi ako mu carinik zapleni novac na granicnom prelazu, jer u tom slucaju ta njegova imovina biva, po pravilu, u celosti oduzeta i konfiskovana u korist države. Država mora promeniti propise i takvu praksu i jednom za svagda prihvatiti opstepriznatu maksimu rimskog prava da je privatno vlasnistvo sveto i neograniceno pravo koje svako mora poštovati.

4. KRIMINAL. Svaki kriminal, posebno organizovani kriminal i mafija, bezakonje bilo koje vrste jesu atak na lični i imovinski integritet čoveka, njegovu slobodu i dostojanstvo i treba ih zato nemilosrdno uništavati svim sredstvima. Kriminalitet već sam po sebi, sama činjenica da se dešavaju pljačke, razbojništva, ubistva i druga kako nasilna tako i nenasilna krivična dela, uznemirava građane, čini ih neslobodnim i ukazuje na odsustvo preventive i na nesposobnost policije i države. Razbojnike, plačkaše i nasilnike, kao i prevarante svake vrste ne mogu zaustaviti bilo kakve konvencije i proklamacije o ljudskim pravima već, kad to nije uspela socijalna preventiva, samo organizovan pravni popredak sa efikasnom policijom i ažurnim i rigoroznim sudovima. Policijski i sudski organi trebaju biti obučeni tako da prvenstveno štite prava i interese građana, njihov život, ličnost i imovinu, a tek posle da štite državu i njene institucije. U jednakoj ugroženosti privatnog i državnog dobra prednost u zaštiti treba da uživa privatno dobro, u opredeljenju izmedju interesa gradjanina i interesa države prednost treba dati interesu gradjanina i čoveka.

5. KORUPCIJA I NEPOTIZAM. Korupcija je drustveno zlo koje treba hitno suzbijati i iskoreniti jer je ona poruga pravnim i etickim principima i rezultat čovekove neslobode koju mu namece birokratizovana država sa komplikovanim aparatom, mocnim korporacijama i neodgovornim i moralno srozanim sluzbenicima. Ljigavi pipci korupcije pruzaju se i vertikalno, od osnove do vrha piramide vlasti, i horizontalno, u pojedinim institucijama i delatnostima, narocito u državnoj upravi, carini, policiji, pravosudju, zdravstvu i prosveti. Poslovna i kadrovska struktura zasnovana na "kumstvu" i "burazerstvu" nije garancija za uspeh, a uz to uvodi neravnopravnost među građane i neselektivan pristup. Sa korupcijom odumire sloboda, demokratija i vladavina prava, jer ta hidra sve rešava drugim instrumentima. Korupcija je poprimila velike razmere tako da svaka državna institucija ima dva lika: jedan formalni, kakva bi trebala da bude, i drugi stvarni, otvoren prema korupciji i poprečnim uticajima.

6. IMOVNO STANJE. Sloboda čoveka bitno je ograničena bedom i nemaštinom. Po inerciji prirodnih nagona, gladnom čoveku retko je sloboda da donosi društveno važne odluke na prvom mestu jer mora da se bori za hranu i golu egzistenciju. Upravo tu okolnost država i njeni surogati uvek su zloupotrebljavali jer su znali da će sit i materijalno opskrbljen čovek početi misliti i o slobodama koje se više ne tiču samo hrane i pića, već su u višoj sferi tela i duha. Sa novcem, sve slobode, sva materijalna i nematerijalna dobra i sadržaji, po pravilu, postaju dostupniji i bliži. Što je čovek manje situiran a društvo siromašnije, mogućnost da uadovolji sve svoje materijalne i duhovne potrebe je manja i on postaje nezadovoljan i frustriran. Zato je dostizanje integralne slobode teško zamislivo u svetu siromaštva u kojem sada živimo, jer se mora dostići mnogo viši stepen ekonomskog razvoja i društvenog samooslobađanja.

7. DRUŠTVENA SVEST. Ljudsko društvo nosi u sebi kodove, navike i shvatanja prošlog vremena sa anahronim, ali ukorenjenim poimanjem čoveka, države i slobode. Vekovima se živelo po ustaljenoj šemi u kojoj je svaka individualna sloboda bila beznačajna u odnosu na kolektivnu, a o slobodi, pravima i drugim čovekovim dobrima, odlučivali su država, crkva ili neko treći. U takvom viševekovnom okruženju kod građana nije razvijan duh slobodnog i kritičkog mišljenja, već servilni, podanički mentalitet, bojažljivost prema sizerenu i vlasti, što se u psihologiji tog čoveka održalo do danas, kroz maksimu: "imaš kuću, posao i kola, šta ćeš više, jer mnogi nemaju ni to!". Nova preduzetnička i poslovna filozofija u čijem epicentru je privatna svojina, slobodno tržište i sticanje profita, treba da utiče i na društvenu svest građana i da je oblikuje u pravcu pune spoznaje sopstvenih individualnih sloboda i prava, ali i zahtevanja da te slobode i prava istinski zažive u zakonodavstvu i praksi.

Sloboda čovekova je najveća vrednost koju su mu Bog i Priroda dali. Flagrantni oblici lišavanja i ugrožavanja čovekove slobode su zatvor, bolnica i vojska. Prvi je posledica čovekove svesne rešenosti da se konfrontira sa drugim ljudima i čini nedopustiva dela kojima nanosi štetu drugima, drugi vid neslobode je rezultat čovekove urođene telesne i mentalne krhkosti i prolaznosti, a treći se zasniva na paternalističkoj ulozi države koja svojim građanima, nasilno, bez obzira na njihovu volju, uzima slobodu i jedan deo života primoravajući ih da se pripremaju za ratnike. Dok su prva dva autohtona i svojstvena čoveku, ovaj treći oblik sužanjstva je državnopravno uređeni vid ograničavanja čovekove lične slobode, tradicionalno pravdan tzv. "pozivom otadžbine" i "nacionalnom čašću", i kao takav praktikovan od robovlasništva do danas. Međutim, u mnogim zemljama sazreva svest o tome i zato su neke već ukinule obavezno služenje vojnog roka prepuštajući vojnu službu profesionalcima i tretirajući je kao i svako zaposlenje za koje se čovek potpuno slobodno opredeljuje prema svojim kvalifikacijama, sklonostima i željama.

Mnogo toga ima jos što čoveka guši, nervira i uznemirava jer na Balkanu se tek otvara praskozorje ljudskih prava i civilnog društva. Zapadni svet je otišao nešto dalje, ne mnogo, ali je i to malo dovoljno za nekoliko decenija boljeg života. Definitivno je jasno: primena sile je dugoročno neisplativa i zaludna, osionost je privilegija velikih i moćnih, nacionalne zablude i mitovi su duhovne relikvije prošlosti, materijalno siromaštvo je evidentna odrednica prošlosti i sadašnjosti. Put izlaza ka budućnosti je nova evolucija ekonomije, duha, svesti i kulture i usvajanje jedne nove filozofije usmerene na pomoć ugroženima, solidarnost sa slabijima, razvoj nacionalne i socijalne tolerancije, naučno obrazovanje i duhovnu spoznaju novog vremena, kulturu dijaloga, obaveštenost, informisanost i komunikaciju sa svetom. To je predosnova za razvoj integralnih ljudskih prava i sloboda i za konačno oslobadjanje čoveka od svega onoga sto mu je strano, nametnuto i neprirodno, ali i za nalaženje pravog odnosa sa drugima i samoga sebe u svemu tome, u skladu sa drevnim ali uvek aktuelnim Ulpijanovim kanonima: "honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere" - pošteno živeti, drugome ne štetiti i svakome dati ono što mu pripada".

Biter List