Trend ukidanja smrtne kazne u svetu,
u drugoj polovini 20-tog veka doveo je do toga da
su gotovo sve države Evrope odustale od te kapitalne
kazne i zamenile je vremenskom kaznom. Izvršioci
najtežih krivičnih dela time su dobili nezasluženo
pomilovanje od samog zakonodavca i od tada se smeštaju
u moderne i komforne zatvore sa kvalitetnom hranom,
bazenima i teretanama i, u proseku, nakon dve trećine
izdržane kazne izlaze na slobodu. Ukidanje smrtne
kazne je uslov za članstvo u Evropskoj uniji i u
Savetu Evrope. Abolicionistički pokret u Evropi,
s punim ustima "demokratije i ljudskih prava",
bezrezervno je odbacivao sve kontraargumente koji
su isticani protiv ukidanja smrtne kazne, smatrajući
ih "zastarelim i konzervativnim".
Prve godine 21. veka, sa do sada
neviđenim aktima terorizma kao što su oni u Njujorku,
Vašingtonu, Madridu, Londonu, Šarm El Šeiku... kao
da donose otrežnjenje, ali još uvek snebivajuće
i nedovoljno da bi se instutucionalno priznala greška
i progovorilo o povratku smrtne kazne. Jedna od
prvih javnih izjava u tom pravcu je konstatacija
poljskog predsednika Leha Kačinskog, u leto 2006.
godine, da "evropska civlizacija ima svoje
puteve koji nas vode u budućnost, ali ima i slepe
ulice, a ovo je jedna od njih", te da u Evropi
treba otvoriti pitanje povratka smrtne kazne.
Pored terorizma koji postaje sve
neobuzdaniji i ne poznaje državne granice, nacije,
polove, rasu, uništavajući sve pred sobom, osetno
je povećana okrutnost, morbidnost i zločinačka mašta
učinilaca klasičnih krivičnih dela protiv života
i tela, što sve bitno ugrožava osnovna ljudska prava
građana: pravo na život, pravo na poštovanje telesnog
integriteta, lična prava, pravo na imovinu. Zločinac
je u prednosti nad žrtvom zato on određuje momenat
izvršenja krivičnog dela, a tu prednost podržava
sudska krivična procedura kroz "prava optuženog"
i, dalje, sam kazneni sistem sa blagim kaznama i
izvršni sistem sa zagarantovanim pravima oduđenika
i modernim zatvorima napravljenim prema "meri
čoveka".
Smrtna kazna je:
- pravedna kazna, jer jedina je
ona ekvivalentna mera za učinioce najtežih i najsvirepijih
krivičnih dela; primera radi, sigurno da niko neće
reći da je zločincu koji je ubio dete nepravedno
izreći smrtnu kaznu;
- kapitalna i nepopravljiva kazna,
i u tome je upravo njena prednost jer za svagda
eliminiše iz društva one koji su uprljali ruke krvlju,
ustali protiv tog društva i osnovnog ljudskog prava
na život i telesni integritet; prigovor da je moguća
sudska greška, otpada kad se zna da je moguća i
lekarska greška pa nikome ne pada na pamet da ukine
lekarsku profesiju;
- pozitivno zastrašujuća kazna,
jer jedino ona, zbog izvesnosti i težine koju nosi
(gutitak života) da će biti izrečena, može da zastraši
one koja su u stanju da izvrše najteža krivična
dela; kazna lišenja slobode je ne može zameniti
jer je neadekvatna, blagog i kratkog dejstva, a
mnogim zločincima je samo predah da isplaniraju
nova zločinstva po izlasku iz zatvora;
- kazna snažnog preventivnog dejstva,
jer samim postojanjem i izricanjem za najteža dela,
kao i izvršenjem koje je tajno, ali se javno saopštava,
neporecivo odvraća potencijalne učinioce od vršenja
krivičnih dela i time utiče na smanjenje kriminaliteta;
Smrtnu kaznu treba vratiti u pravni
sistem evropskih država jer je to jedan od instituta
bitnih za suprostavljanje rastućem kriminalu u međunarodnim
i nacionalnim rezmerama. Ta kazna je jedino rešenje
kada nad okrutnim i grozomornim zločinima čovek
ostaje nem i užasnut, kada nijedna reč, poruka ili
zatvorska kazna ne mogu pružiti satisfakciju žrtvama,
ali ni građanima koji su samo čuli za taj zločin
i koji se i sami počinju osećati nesigurnim u postojećem
sistemu.To ilustruju tri primera sa Balkana:
1. kolika i kakva zatvorska kazna
može nešto značiti za čoveka koji je, u ratnom okruženju,
otvorio vrata kuće iz koje se čula vriska žena i
dece, kolitnuo bombu u dubinu te prostorije, zatvorio
vrata za sobom i udaljio se pre nego što je eksplozija
zatrla svaki glas i vapaj?
2. koju će svrhu postići zatvorska
kazna od 12 godina zatvora za čoveka koji je obukao
očevu policijsku uniformu, izašao na put i zaustavio
policijskim znakom "stop" džip mirnog,
njemu nepoznatog, čoveka koji je iz inostarnstva
putovao ka svojoj deci, ubio ga bez reči i razloga
na licu mesta, oduzeo mu 2.000 evra, stavio njegov
leš u prtljažnik i sve tako vozio naredna dva dana
i provodio se...
3. gde je smisao zatvorskih kazni
od 11, 8 i 3 godine zatvora za tročlanu bandu koja
je upala u kuću mirnog bračnog para, koji nisu poznavali,
iživljavala se na njima celu noć i iskasapila ih
tražeći novac, kojeg uopšte nije bilo u kući...
U ovim primerima nije slučajno navedeno
da se radi o "deci", o "mirnom građaninu"
i "mirnom bračnom paru", dakle o ljudima
koji se nisu nikome zamerili i koji žive slobodno
i opušteno, prepušteni zaštiti države i njenih institucija.
Država im nije pružila tu zaštitu ni kroz zakonodavni,
ni kroz policijski, a na kraju, izricanjem otužno
malih zatvorskih kazni, ni kroz sudski sistem. Država
ih je izneverila, kao što je takvim postupanjem
uznemirila svoje građane, koji su, samim tim, došli
do spoznaje da ni oni nisu zaštićeni i da su kriminalci
zaštićeniji od njih.
