Teorija ljudskih sloboda i prava stvorena iz određenih političkih, ali svakako i plemenito ljudskih pobuda u cilju pomoći žrtvama političkog progona u hladnoratovsko doba, naročito u zemljama istočnosocijalističkog lagera, odigrala je neprocenjivo značajnu ulogu u rušenju Berlinskog zida i slamanju socijalističkih autokratskih režima. Temeljni principi o poštovanju i zaštiti ljudskih sloboda i prava danas su, kroz međunarodne konvencije, deklaracije i opšteusvojene civilizacijske standarde ugrađeni u pravni poredak svake moderne države dostižući svoj vrhunac. Ali upravo na toj tački ti principi se izobličuju, obesmišljavaju i okreću protiv tekovina demokratskog društva i svojih stvoritelja, stavljajući se u funkciju odbrane terorista i kriminalaca najgore vrste.

Tako isti oni principi kojima su pravedno branjena ljudska prava, sloboda i život ruskog naučnika Solženjicina, koji je bespoštedno proganjan od državnog režima samo zato što je slobodno mislio i govorio, danas treba da važe u sudskoj odbrani ubica i silovatelja dece i žena, razbojnika, atentatora i međunarodnih terorista poput Bin Ladena i njegovih sledbenika koji u jednom danu ubijaju hiljade nedužnih građana.

Garantovani korpus ljudskih prava, sadržan u ustavu i krivičnom zakonodavstvu koje je napustilo smrtnu kaznu, institucije demokratskog društva o zaštiti građana i moderan i konforan zatvorsko-pritvorski sistem, čine da su današnji prestupnici "gospoda teroristi, mafijaši i drugi kriminalci", koji, dodatno, uz pomoć korumpiranih medija i nečasnih branilaca-advokata, postaju, prema potrebi, "heroji", "borci za ideju" ili "obični građani" ugroženi "policijskom torturom i nepravednim sudom". Sve to, dodatno unižava i ojađuje žrtve kriminalnih radnji, koje su pretrpele, sakaćenje, povrede, strah, bol, patnju i štetu, što ih obeležava za ceo život.

Dok savremeno građansko zakonodavstvo nudi oštećenome određenu satisfakciju u vidu dosuđene imovinske štete, uvođenja u posed, povraćaja stvari i javnog izvinjenja, dotle krivično zakonodavstvo oštećenog tretira na ponižavajuće indolentan način, ne dajući mu, često, ni reč u krivičnom postupku po optužnici koju zastupa javni tužilac. Pored svih maltretiranja u policijskoj obradi i krivičnosudskoj proceduri, oštećeni biva ljudski izigran i degradiran blagom kaznom koja se izriče nasilnom delinkventu.

Ova tema pokreće brojna pitanja: Da li je moderni trend ukidanja smrtne kazne postao kontraproduktivan? Da li je zatvorska kazna, pa bila i doživotna, dovoljna doza društvene represije prema učiniocima najtežih krivićnih dela? Da li se blagim kaznama krše ljudska prava oštećenih lica na miran život, sigurnost i zaštitu digniteta sopstvene ličnosti? Koja je svrha resocijalizacije zločinca koji je smišljeno i organizovano pobio dvesta ljudi? Da li zatvori sa bazenima i teretanama, za čiju izgradnju se zalažu i istu čak finansijski stimulišu regionalne evropske organizacije, kao i Ujedinjene nacije, pomažu nasilnicima da se opuste i rekreiraju da bi kad izađu bili još jači i suroviji prema svojim žrtvama? Zar ne treba deo toga novca uložiti za ublažavanje patnji žrtava krivičnog dela koje često nikada više ne mogu naći smiraj u normalnome svetu?

Sve to ukazuje da o ovoj temi treba ozbiljno i stručno raspravljati sa ciljem blagovremenog zaokreta pravnog sistema ka realitetu rastućeg kriminala, bez obzira da li je on manifestovan u bombašima samoubicama, preprodavcima dece ili kriminalcima koji s čarapom na glavi upadaju mirnim građanima u stanove. Taj zaokret podrazumeva, sa stanovišta pravne nauke, legislative i sudske prakse, stanovitu reviziju dosadašnjih kriminoloških, penoloških i viktimoloških principa, sa ciljem da učinilac bilo kog krivičnog dela nasilja, ne narušavajući princip prezumpcije nevinosti, bude u postupku manje zaštićen i da bude primerno svom delu kažnjen i tretiran u zatvoru.