Uzoran prilog metodologiji primene pozitivnog prava

Vladimir Todorović "Pravosudni praktikum
za pripremu i polaganje pravosudnog ispita",
"Projuris", Beograd, 2004/2005/2007

Organizacija za pravnu edukaciju i kulturu prava "Projuris", iz Beograda i Multidisciplinarni centar za podsticanje integracionih procesa i harmonizaciju prava, takođe iz Beograda, već duže vreme oganizuju redovne specijalizovane seminare za pripremu polaganja pravosudnog ispita, čija je osnovna svrha stručno osposobljavanje za uspešan rad u sudu, javnom tužilaštvu, advokaturi, javnom pravobranilaštvu, privredi, javnim službama, javnim ustanovama i drugim odgovarajućim institucijama.

Kao skladna kombinacija metoda predavanja, praktičnih vežbi i video-prezentacija, sa osloncem na "Priručnik za polaganje pravosudnog ispita" (objavljen 2003. godine u devet knjiga u izdanju "Privrednog savetnika" a.d., Beograd i dr.) i naročito na "Pravosudni praktikum" koji je predmet ovog prikaza, obuka koja se sprovodi kroz navedene seminare predstavlja svojevrsnu pravnu kliniku, u okviru koje polaznici stiču potrebna znanja i veštine, prvenstveno po modelu "learning by doing" utemeljenom na ideji da se najbolje nauči ono što se uradi, a ne ono što se isključivo ili pretežno zasniva na saznanjima dobijenim čisto receptivnim putem, tj. na osnovu predavanja "ex cathedra".

Prožet pomenutom idejom u smislu opšteg polazišta, "Pravosudni praktikum" iz pera V. Todorovića, advokata iz Beograda, može se, s obzirom na obilje sadržinskih i metodoloških inovacija koje nudi i po kojima se upadljivo izdvaja od gotovo nepreglednog mnoštva priručnika i knjiga sa srodnom tematikom i sličnim pretenzijama, bez sumnje svrstati u red najznačajnijih ostvarenja u oblasti literature namenjene praktičnoj primeni pozitivnog prava.

U domaćoj stručnoj javnosti advokat V. Todorović se do sada već uveliko afirmisao kao jedan od najvećih pregalaca na području obrade važećeg zakonodavstva za potrebe mnogobrojnih i raznovrsnih korisnika, i to u prvom redu u svojstvu autora kapitalnog, i već dva puta nagrađenog, dela "Međunarodni ugovori" ("Službeni glasnik", Beograd, 2000/2004) u sedam knjiga, koje, u 18 tomova, obuhvataju preko 12.000 strana štampanog teksta, što, svakako, predstavlja nesvakidašnji poduhvat koji odavno nije zabeležen na našim prostorima.

U svom pak, najnovijem radu, tj. u "Pravosudnom praktikumu", autor, pre svega, ističe da "implementacija prava vrlo često koriguje i samog zakonodavca", jer se tek u praksi pokazuje da je neki propis nesprovodljiv ili da izaziva posledice suprotne od onih koje su se želele postići.

Zato, po njemu, svaki pravnik, nezavisno od toga da li je profesor univerziteta ili referent u preduzeću, mora poznavati ne samo pozitivne propise i pravnu praksu već i biti "upućen u pravosudnu korespondenciju i u tehnologiju donošenja i izrade sudskih odluka, što podrazumeva da pomalo mora biti i advokat i sudija". Drugim rečima, odnosno izraženo jezikom i stavovima pobornika Kelzenove škole, između stvaranja i primene prava postoji specifično dijalektičko jedinstvo ili skoro zanemarljiva razlika, budući da se radi o dve strane jedne te iste pojave, odnosno jednog te istog normativnog procesa, unutar kojeg zakoni predstavljaju samo neku vrstu polufabrikata koji se dovršavaju tek sudskom presudom i njenim izvršenjem. Naime, ukoliko je nesporno da je meritorna sudska odluka, u slučaju različitih tumačenja, konačan i jedini merodavan odgovor na pitanje kako neka pravna norma tačno glasi, onda je logično što široko rasporostranjena zabluda u evropskoj pravnoj nauci, prema kojoj se pravo, po definiciji, svodi na zakon, ipak nije mogla da sakrije nepobitnu činjenicu da su sudske odluke, zapravo, nužan nastavak procesa stvaranja prava od sfere opšteg i apstraktnog ka sferi pojedinačnog i konkretnog.

Pored reprezentativne sudske prakse, autor je u svom "Pravosudnom praktikumu" posebnu pažnju posvetio pravnim obrascima, što je potpuno razumljivo, imajući u vidu njihovu višestruku ulogu u praktičnoj primeni pozitivnog zakonodavstva. Bliže rečeno, iskazivanjem relevantnih procesnih radnji u obliku obrazaca kao osobenog pravnotehničkog sredstva, za čijim propisivanjem, po potrebi, poseže i sam zakonodavac, odnosno tvorac podzakonskih ili izvršnih propisa, znatno se doprinosi pojednostavljenju i ubrzanju procedure u pravnim stvarima i, u vezi s tim, efikasnosti meritornog odlučivanja o pravima i pravnim interesima fizičkih i pravnih lica i drugih pravnih subjekata, ali i o njihovim zakonom utvrđenim obavezama i odgovornostima.

Isto tako, zahvaljujući obrascima, bitno se uprošćava i standardizuje izražavanje u podnescima, izostavljanjem manje važnih ili nebitnih pojedinosti i ujedno olakšava njihovo sastavljanje, a takođe se skraćuje i vreme razmišljanja o relevantnim okolnostima na koje treba obratiti pažnju i, najzad, sprečava eventualno zanemarivanje elemenata od značaja za zakonitu i pravilnu primenu prava u praksi.

"Pravosudni praktikum", kako ispravno upozorava njegov autor, nije međutim, običan zbornik sudske prakse i pravnih obrazaca već kompletan instruktivni priručnik koji ima za cilj da se kandidati za polaganje pravosudnog ispita postupno upoznaju sa strukturom i institutima, prvenstveno krivičnog i parničnog postupka, da se obuče tako da budu u stanju da pravnu normu prepoznaju u svakodnevnim činjenicama i događajima, da usvoje i asimiluju procesne termine i sudsko-advokatski rečnik, odnosno jednom rečju da ovladaju svim neophodnim pravničkim i mentalnim alatkama za samostalnu i kreativnu izradu sudskih odluka.

Saglasno ovakvoj orjentaciji, u "Pravosudnom praktikumu" temeljno su obrađeni krivični, parnični, vanparnični, izvršni, prekršajni i upravni postupak, zajedno sa upravnim sporom, kao i postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, zatim je prezentiran jedan broj zadataka sa pismenog dela pravosudnog ispita iz krivičnog i građanskog prava, a ujedno su dati i posebni zadaci za vežbanje sa mogućim rešenjima.

Osim toga, "Pravosudni praktikum" sadrži i primere obligacionih i novijih trgovinskih ugovora, tehniku umnog rada, tj. skup saveta i uputstava za uspešno pripremanje pravosudnog ispita, glosar procesnih pojmova, listu značajnijih međunarodnih ugovora i elementarne podatke i obaveštenja o važećim pravosudnim i drugim relevantnim zakonima u oblastima koje su predmet pravosudnog ispita.

Posebnu i dragocenu inovaciju u odnosu na knjige srodne tematike čine osnovne reference ili neka vrsta "lične karte" za svaki pravni postupak, što omogućuje neposredan, brz i sumaran uvid u naše procesno, inače dosta razuđeno zakonodavstvo.

Iz ovog letimičnog pregleda problematike zastupljene u "Pravosudnom praktikumu" nedvosmisleno proizlazi da je u pitanju jedan veoma promišljeno koncepiran priručnik, koji po svojim pojedinim odlikama znatno prevazilazi autorovu prvobitno utvrđenu namenu i karakter, pa se stoga, sa razlogom, može uvrstiti među najvrednije stvaralačke priloge domaćoj stručnoj literaturi, posvećenoj pravosudnoj i, uopšte uzev, procesnopravnoj problematici ili načinu života propisa i opštih akata.

Bliže rečeno, "Pravosudni praktikum" krcat je raznovrsnim podacima, informacijama, instrukcijama, objašnjenjima, sugestijama, savetima i obaveštenjima crpenim iz prve ruke i od neposrednog značaja za neophodne, potrebne i korisne uvide u proceduru i tehnologiju pravosudnog rada, koji se, objedinjeni na jednom mestu, ne mogu naći u sadašnjem mnoštvu knjiga, udžbenika, monografija, studija, priručnika, članaka i drugih oblika domaće izuzetno bogate pravne produkcije. Primera radi, bez tzv. lične karte svakog pravnog postupka ponaosob, bez mnogobrojnih praktičnih ilustracija i propratnih uputstava, ispitnih pitanja ili, pak, saveta o načinu spremanja i polaganja pravosudnog ispita, a naročito bez glosara procesnih pojmova, reprezentativna sudska praksa i ogledni obrasci koji čine osnovno jezgro "Pravosudnog praktikuma", samo po sebi ne bi bili ni dovoljni, a ni podobni da bitnije doprinesu boljem razumevanju i adekvatnoj i efikasnoj primeni procesnih zakona u praksi. Zbog toga smatramo da je autor suviše skromno odredio mesto i ulogu svog priručnika kada je u predgovoru konstatovao da je njegov "Pravosudni praktikum" komplementaran sa "Priručnikom za polaganje pravosudnog ispita" u devet knjiga (o kojem je bilo reči na početku ovog napisa) i da zajedno s njim, kao deseta knjiga, čini celinu, jer pokriva "praktični, jednako važni a ne manje složeni, deo pravosudnog ispita".

Mada se ni u kom slučaju ne može i ne sme potcenjivati vrednost pomenutih devet knjiga u kojima je pristupačno i koncizno obrađena materija ustavnog prava i organizacije pravosuđa, krivičnog materijalnog i procesnog prava, građanskog materijalnog i procesnog prava, trgovinskog, međunarodnog privatnog, upravnog i radnog prava, mišljenja smo da valja ipak imati na umu činjenicu da u njima manje-više preovlađuju teorijska znanja koja se stiču tokom fakultetskih studija. Razume se po sebi da su takva znanja po prirodi stvari i neophodna i korisna, ali je skoro sasvim izvesno da bi "Pravosudni praktikum" trebalo da bude osnovno štivo za pripremu i polaganje pravosudnog ispita, jer bi taj ispit morao da predstavlja zvaničnu overu, pre svega, praktičnih znanja i veština nužnih za uspešan i produktivan rada na odgovornim funkcijama i dužnostima vezanim za neposrednu primenu pozitivnog prava. Uostalom, još je istaknuti rimski pisac i pedagog Kvintilijan, svojevremeno tačno zapazio da pravila naučena u školi manje vrede od onih koja su stečena iskustvom, što je u novije vreme ponovo potvrdio poznati američki sudija Holms kada je konstatovao da život prava nije logika nego iskustvo. Shodno tome, u pogledu karaktera ukupnog pravnog obrazovanja u današnjoj Evropi, ali i u našoj zemlji, postoji gotovo opšti konsensus da ono, saglasno intencijama Bolonjske deklaracije, jednim delom mora već na visokoškolskim studijama da preraste iz postojećeg pretežno teorijskog u kliničko pravno obrazovanje koje bi docnije, u sprovođenju permanentne edukacije pravosudnih kadrova, imalo sve veću ulogu, pa i odlučujući značaj.

Na osnovu svega izloženog, uvereni smo da će "Pravosudni praktikum" autora Vladimira Todorovića, advokata iz Beograda i vrsnog znalca pozitivnog prava, naići na izuzetan prijem u stručnoj, ali i najširoj zainteresovanoj javnosti, jer to po svojim nesumnjivim kvalitetima, neosporno zaslužuje.

Beograd, januara 2005. godine,

Dr Zoran Jelić