I.KRIVIČNI SUDOVI U NIRNBERGU I TOKIJU

II. STALNI MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD

III. MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD ZA BIVŠU SFR JUGOSLAVIJU

IV. KRIVIČNI SUD ZA RUANDU

V. MEĐUNARODNI SUD PRAVDE U HAGU

VI. EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA U STRAZBURU

I.KRIVIČNI SUDOVI U NIRNBERGU I TOKIJU (1945)

RATNO PRAVO I RATNI ZLOČINI

Staro rimsko pravilo kaže: ,,Silent leges inter arma" tj. u ratu ćute zakoni - rat je nasilje a nasilje je nespojivo sa zakonom i zakonitošću. Još niko nije uspeo da pravno reguliše pravila ratovanja koja bi obezbedila da se zaraćene strane tih pravila dosledno pridržavaju. Ipak humanitamo pravo, u okviru međunarodnog ratnog prava propisuje minimume humanosti koje je veliki broj zemalja ugradio u svoje unutrašnje zakonodavstvo, a uz to se obavezao odgovarajućim multilateralnim konvencijama na primenu tih minimalnih pravila. Običajna pravila rata na kopnu, na moru i u vazduhu, kao i brojne međunarodne konvencije imaju za cilj da obuzdaju nasilje u ratu i to tako što će se zaraćene strane medusobno i prema neutralnim državama ponašati u skladu sa dva osnovna načela ratovanja: načelom vojne potrebe, koje dozvoljava upotrebu nasilja u minimalnom obimu i intenzitetu koji su potrebni za postizanje ratnog cilja, i načelom humanosti, koje je usmereno na zaštitu života i zdravlja ljudi. I pored unilateralnog prihvatanja ovih civilizovanih načela od strane skoro svih država sveta pokazalo se, nažalost, da te standarde mnoge države različito i na svoj način tumače, što ponekad dovodi do teških zloupotreba ratnog prava i grubog i nepopravljivog kršenja humanitamog prava. Naime, logika rata, pre svega na strani agresora, produbljuje i intenzivira spiralu nasilja koje često izmiče kontroli a ponekad i samo sebi postaje cilj.

POKUŠAJ IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

Posle Prvog svetskog rata, velike civilne i vojne žrtve, razaranja i štete, dovele su do oživljavanja ideje o stalnom Međunarodnom krivičnom sudu pred kojim bi odgovarali učinioci krivični dela u ratu, i koji bi, uz to, samim svojim postojanjem, kod potencijalnih učinilaca krivičnih dela izazivao preventivnu svest da posle rata mogu lično krivično odgovarati zbog kršenja ratnog i humanitamog prava. Tada je pod pokroviteljstvom tadašnje Lige naroda sačinjena Konvencija o međunarodnom krivičnom sudu i otvorena za potpisivanje 1937. godine. Jurisdikcija tog suda ograničavala se na krivična dela propisana Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju terorizma, koja je u isto vreme otvorena za potpisivanje, tako da je stupanje na snagu Konvencije o Međunarodnom krivičnom sudu bilo uslovljeno stupanjem na snagu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju terorizma. Ova Konvencija nikada nije stupila na pravnu snagu pa samim tim nije zaživeo ni Međunarodni krivični sud.

USTANOVLJENJE MEĐUNANRODNIH SUDOVA

Međunarodni mehanizmi kažnjavanja za učinjene ratne zločine, genocid i zlocine protiv čovečnosti i čovečanstva, profunkcionisali su tek posle Drugog svetskog rata kada je, u Nirnbergu i Tokiju, od strane Sila pobednica pred ad hoc ustanovljenim sudovima, organizovano suđenje nacističkim zločincima za teška krivična dela proizašla ne samo iz pojedinačnih i kolektivnih zločina već i zbog pokušaja istrebljenja čitavih naroda (genocid, holokaust).

Savezničke države (Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez i Velika Britanija) donele su više međunarodnih akata sa ciljem kažnjavanja fašističkih zločinaca iz tog rata. Pravna osnova za vođenje Nirnberškog procesa i osudu vinovnika zločina protiv čovečnosti i medunarodnog prava stvorena je na osnovu Moskovske deklaracije o odgovomosti hitlerovaca za počinjena zverstva, od 30. oktobra 1943. godine, zaključaka konferencija u Teheranu, Jalti i Potsdamu, Londonskog sporazuma savezničkih sila o sudskom gonjenju i kažnjavanju glavnih ratnih zločinaca Evropske osovine od 8. avgusta 1945. godine, Statuta Međunarodnog vojnog suda (koji je prvi, privremeni, međunarodni krivični zakonik), i Zakona broj 10 o kažnjavanju lica odgovomih za ratne zločine, zločine protiv mira i protiv čovečnosti donesenog u Berlinu 20. decembra 1945. godine.

NIRNBERŠKI PROCES

Na poznatom Nirnberškom procesu 1946. godine, utvrđena je odgovornost 22 lica za zločine protiv mira, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Nirnberškom presudom od 1. oktobra 1946. godine osuđeno je 12 lica na smrtnu kaznu vešanjem, 3 na doživotni zatvor, a 4 na vremenske kazne od deset do dvadeset godina, dok su 3 oslobođena optužbe. Osim ovog, održano je i niz drugih sudenja gde je suđeno ,,manjim" ratnim zločincima.

TOKIJSKI PROCES

Na Tokijskom procesu izrečena je presuda vinovnicima ratnih zločina počinjenih na Dalekom istoku. Procesuirano je 28 lica i osuđeni su glavni japanski ratni zločinci, među njima bivši predsednici japanske vlade, trinaestorica generala i admirala, državni zvaničnici i ideolozi japanskog fašizma.
I pored proteka vremena, ovi akti nisu samo faktografski i istorijski već su i danas svojevrsan primer, upozorenje i pouka, posebno kad se ima u vidu da Nirnberški i Tokijski proces predstavljaju osudu šefova država i visokih državnih funkcionera za učinjene zločine, proklamujući princip individualne krivične odgovornosti bez obzira na politički i državni rang učinilaca krivičnih dela. Generalna skupšina Ujedinjenih nacija potvrdila je načela međunarodnog prava priznata Statutom Nirnberškog suda i presudom tog suda, tako da su ista ugrađena i u savremeni Rimski statut stalnog Međunarodnog krivičnog suda i postala integralni deo međunarodnog krivičnog prava.

II. STALNI MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD (1998)

OSNIVANJE

Na Diplomatskoj konferenciji Ujedinjenih nacija opunomoćenoj za osnivanje Međunarodnog krivičnog suda, održanoj u Rimu, 17. jula 1998. godine osnovan je Međunarodni krivični sud 101) kao stalna međunarodna sudska institucija za gonjenje i kažnjavanje najtežih krivičnih dela: zločina genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i agresije, koja su kao takva priznata od strane međunarodne zajednice. Donesen je rimski Statut Međunarodnog krivičnog suda , kojim je on zapravo i osnovan (član 1.) i kojim su uređeni njegova nadležnost i funkcionisanje.102) Stupanjem na snagu rimskog Statuta: 1. jula 2002. godine, stalni Međunarodni krivični sud je otpočeo sa radom.

Statutom Suda uređeni su: osnivanje i sedište Suda i njegova veza sa UN (čl. 1-4), nadležnost, prihvatljivost i merodavno pravo (čl. 5-21), opšti principi krivičnog prava (čl. 22-33), sastav i uprava Suda (čl. 34-52), pravila o toku istrage i podizanju optužnice (čl. 53-61), postupak suđenja (čl. 62-76), izricanje kazni (čl. 77-80), žalba i ponavljanje postupka (čl. 81-85), međunarodna saradnja i pravna pomoć (čl. 86-103) , izvršenje kazni i transfer osuđenih (čl. 103-111), nadležnost i rad Skupštine država-članica (član 112), finansiranje rada Suda (čl. 113-118) i završne odredbe (čl. 119-128).

SEDIŠTE

Sedište Međunarodnog krivičnog suda je u Hagu, u Holandiji, s tim što Sud može, po potrebi, imati sedište i na nekom drugom mestu. Međunarodni krivični sud je stalan, samostalan i nezavisan, s tim što ostvaruje konstruktivnu saradnju sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija koji mu garantuje potrebnu pomoć i podršku kao i njegovu nezavisnost i objektivnost.

SASTAV/ORGANIZACIJA

Sastav Suda, kao međunarodnog sudskog organa je takav da mu se obezbedi i zakonski kapacitet potreban za izvršenje njegovih funkcija. Radom Međunarodnog krivičnog suda rukovodi Predsedništvo koje se sastoji od predsednika i dvojice potpredsednika koji se biraju na period od tri godine sa mogućnošću reizbora.

Pored Predsedništva, Međunarodni krivični sud ima tri veća: Predsudsko veće, koje se angažuje u fazi istrage i optuženja, Sudsko veće, koje vodi postupak dokazivanja i suđenja i donosi odluku o kazni i Žalbeno veće, koje rešava po žalbi sa mogućnošću da preinači ili izmeni odluku o kazni ili naredi novo suđenje pred drugim Sudskim većem. Međunarodni krivični sud ima i Registar koji ima funkcije sudske uprave. Ovaj sud ima 18 sudija sa mandatom od 9 godina i bez mogućnosti ponovnog izbora. Sudije su nezavisne i imaju privilegije i imunitete koje imaju šefovi diplomatskih misija, prema važećim međunarodnim ugovorima, i u skladu sa Sporazumom o privilegijama i imunitetima Međunarodnog krivičnog suda od 9. septembra 2002. godine.

Tužilac funkcioniše nezavisno, kao odvojeni organ suda. Kancelariju tužioca vodi tužilac kojem asistira jedan ili više zamenika.

Sudije, tužioca i njegove zamenike bira skupština država članica. Registratora (upravitelj Registra) biraju sudije tajnim glasanjem.

NADLEŽNOST

Nadležnost Međunarodnog krivičnog suda usmerena je protiv zločina genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i agresija protiv suverenih država. Statut posebno utvrđuje pojmove i definicije zločina genocida (član 6), zločina protiv čovečnosti (član 7) i ratnih zločina (član 8). Sud ima nadležnost samo nad zločinima počinjenim nakon stupanja na snagu Statuta (nadležnost ratione temporis - član 11).

POSTUPAK

Postupak pred Sudom vodi se uz poštovanje osnovnih principa krivičnog prava, kao što su: nullum crimen sine lege (član 22. Statuta), nulla poene sine lege (član 23. Statuta), zabrana retroaktivnosti (član 24. Statuta), isključenje nadležnosti nad licima ispod 18 godina (član 26. Statuta) i drugi.

KAZNE

Kazne koje Međunarodni krivični sud može izreći učiniocima krivičnih dela genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina i agresija, su: a) zatvor u trajanju do maksimalno 30 godina, i b) doživotni zatvor, za ekstremno teške zločine i kad takvu kaznu opravdavaju lične osobine i ponašanje osuđenog. Kao dodatna, uz zatvorsku kaznu, može se izreći novčana kazna, kao i konfiskacija prihoda, vlasništva i dobara stečenih zločinom.

Osuđeno lice izdržava kaznu zatvora u državi koju odabere Međunarodni krivični sud sa liste država koje su izrazile spremnost da prihvate osuđenog, sa mogućnošću, u bilo koje vreme, prebacivanja osuđenog u zatvor neke druge države. Ako nema mogućnosti da osuđeno lice zatvorsku kaznu izdržava u nekoj od država članica, ta kazna biće izvršena u zatvorskoj ustanovi u Holandiji, gde je sedište Suda.

Prilikom ratifikacije, prihvatanja ili odobrenja Statuta, država članica ne može stavljati rezerve na Statut Međunarodnog krivičnog suda (član 120. Statuta). 103) Ali, u skladu sa prelaznom odredbom u članu 124. Statuta, država članica može da izjavi da za prvih sedam godina, posle stupanja na snagu Statuta, ne prihvata nadležnost Međunarodnog krivičnog suda u odnosu na ratne zločine (definisane u članu 8. Statuta) za koje se tvrdi da su počinjeni od strane njenih državljana ili na njenoj teritoriji.

III. MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD
ZA BIVŠU SFR JUGOSLAVIJU - HAŠKI TRIBUNAL (1993)

OSNIVANJE

Pored Međunarodnog krivičnog suda osnovanog u Rimu 17. jula 1998. godine, sa ciljem da deluje kao stalna međunarodna sudska institucija, nekoliko godina pre toga ustanovljena su i dva ad hoc međunarodna krivična suda: Međunarodni krivični tribunal za bivšu SFR Jugoslaviju (osnovan rezolucijama Saveta bezbednosti UN broj 808 od 22. februara 1993. godine i broj 827 od 25. maja 1993. godine) i Međunarodni tribunal za Ruandu (stvoren Rezolucijom Saveta bezbednosti UN broj 955 od 9. novembra 1994. godine). U načelu, oba su nadležna da sude zbog ozbiljnih povreda međunarodnog humanitarnog prava na teritorijama navedenih država. Prvi ima sedište u Hagu (Holandija), a drugi u Aruši (Tanzanija).

CILJ

roklamovani cilj Haškog tribunala je: dovođenje pred lice pravde osoba odgovornih za kršenja međunarodnog humanitarnog prava, obezbeđenje pravde i satisfakcije za žrtve, obeshrabrenje daljeg činjenja zločina, doprinos ponovnom uspostavljanju mira i podsticanje pomirenja na području bivše Jugoslavije.

Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na području bivše Jugoslavije od 1991. godine, prema svom Statutu, ovlašćen je da krivično goni lica koja su na području bivše SFRJ počinila ili naredila da se počine teške povrede Ženevskih konvencija od 12. augusta 1949., odnosno sledeća dela protiv lica ili imovine zaštićenih odredbama relevantne Ženevske konvencije: (a) namerno lišavanje života; (b) mučenje ili nečovečno postupanje, uključujući biološke eksperimente; (c) namerno nanošenje velikih patnji ili teških povreda tela ili zdravlja; (d) uništavanje i oduzimanje imovine širokih razmera koje nije opravdano vojnom nuždom, a izvedeno je protivpravno i bezobzirno; (e) prisiljavanje ratnog zarobljenika ili civila na služenje u snagama neprijateljske sile; (f) namerno uskraćivanje prava ratnom zarobljeniku ili civilu na pravičan i redovan sudski postupak;(g) protivpravna deportacija ili premeštanje ili protivpravno zatvaranje civila; (h) uzimanje civila za taoce.

NADLEŽNOST

Međunarodni sud je ovlašćen da krivično goni lica koje su prekršile zakone i običaje rata. Ta povrede uključuju, ali nisu ograničena na: (a) korišćenje otrovnih oružja ili drugih oružja namenjenih za nanošenje nepotrebnih patnji; (b) bezobzirno razaranje gradova, sela ili naselja, ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom; (c) napad, ili bombardovanje, bilo kojim sredstvima, nebranjenih gradova, sela, stambenih objekata ili zgrada; (d) zauzimanje, uništavanje ili namerno nanošenje štete ustanovama namenjenim religiji, dobrotvornim svrhama i obrazovanju, umetnosti i nauci, istorijskim spomenicima i umjetničkim i naučnim delima;(e) pljačkanje javne ili privatne imovine.

Međunarodni sud je isto tako ovlašćen da krivično goni lica koje su počinile genocid ili bilo koje od sledećih dela :(a) ubijanje pripadnika skupine; (b) nanošenje teške telesne ili duševne povrede pripadnicima skupine; (c) smišljeno nametanje pripadnicima skupine životnih uslova sračunatih da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja;(d) uvođenje mera kojima je cilj sprečavanje rađanja unutar skupine;(e) prisilno premeštanje dece te skupine u drugu skupinu. Kažnjiva su sledeća dela: genocid, udruživanje radi činjenja genocida, direktno i javno podsticanje na činjenje genocida, pokušaj činjenja genocida i saučesništvo u genocidu.

Međunarodni sud je ovlašćen da krivično goni lica odgovorna za sledeća krivična dela kada su počinjene u oružanom sukobu, bilo međunarodnog bilo unutrašnjeg karaktera, i usmerena protiv bilo kojeg civilnog stanovništva: ubistvo, istrebljavanje, porobljavanje, deportacija, zatvaranje, mučenje, silovanje, progoni na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi i druga nehumana dela.

PROCEDURA

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (izvorni naziv: Međunarodni sud za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na području bivše Jugoslavije od 1991. godine) postupa u skladu sa svojim Pravilnikom o postupku i dokazima (Rules of Procedure and Evidence), koji je usvojen 11. februara 1994. godine i do maja 2002. godine noveliran 23 puta. Ovaj obimni Pravilnik, osim opštih odredaba (čl. 1-7), sadrži i: odredbe o primatu međunarodnog suda (čl. 7. bis -13); odredbe o organizaciji tog suda (o Raspravnom i Žalbenom veću, sekretarijatu Suda, tužiocu i dr. ), sadržane u čl. 14-38; pravila o istrazi, pravima i odbrani osumnjičenog (čl. 39-46); odredbe o predraspravnom postupku u čl. 47-73. (optužnica, sudski nalozi za hapšenje, preliminarni postupak, iznošenje dokaznog materijala, vanraspravno saslušanje svedoka); pravila o proceduri pred raspravnim većima u čl. 74-106 (glavna rasprava, pravila o izvođenju dokaza, izricanje presude, određivanje kazne, izvršenje kazne i naknada štete žrtvama krivičnog dela); pravila o žalbenom postupku (čl. 107-118); odredbe o preispitivanju pravnosnažne presude u slučaju pojave novih činjenica (čl. 119-122), kao i odredbe o pomilovanju i ublažavanju kazne (čl. 123-125).

Osim Statuta i Pravilnika o postupku i dokazivanju, Haški Tribunal ima još nekoliko pravnih dokumenata koje primenjuje: Pravilnik o pritvoru, Pravilnik o nadzoru poseta i komunikacija sa pritvorenicima, Uputstvo za dodelu branioca po službenoj dužnosti, Profesionalni kodeks branilaca koji se pojavljuju pred Međunarodnim sudom, Etički kodeks tumača i prevodilaca zaposlenih u Međunarodnom sudu za bivšu Jugoslaviju, Pravila žalbenog postupka pritvorenika, Pravila disciplinskog postupka protiv protvorenika i Kućni red za pritvorenike.

ORGANIZACIJA

Haški Tribunal radi kroz tri pretresna veća i jedno žalbeno veće. On ima 16 stalnih sudija i najmanje 9 sudija ad litem (koji sude dok traju pojedini postupci). Sudije bira Generalna skupština Ujedinjenih nacija na period od 4 godine, pri čemu samo stalne sudije mogu biti birane ponovo. Maksimalna kazna koja se može izreći od strane Tribunala je doživotni zatvor.

ODNOS PREMA DOMAĆEM PRAVOSUĐU

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i domaće pravosuđe imaju istovremenu nadležnost nad teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava počinjenim na području bivše Jugoslavije. Stoga, MKSJ nema monopol nad zločinima počinjenim na tlu bivše Jugoslavije i domaće pravosuđe ima punu odgovornost da goni počinioce teških kršenja međunarodnog humanitarnog prava. Međutim, MKSJ ima primat nad domaćim sudovima, te može preuzeti domaće istrage u bilo kojoj fazi ako se pokaže da je to u interesu pravde.

Kao izuzetak od pravila non bis in idem, licu kojem je već suđeno pred domaćim pravosuđem za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava može se nakon toga suditi na MKSJ-u samo: 1) ukoliko je delo za koje je tom licu suđeno okarakterisano kao obično krivično djelo, ili 2) ukoliko u sudskom procesu pred domaći sudom nije bilo nepristranosti ili nezavisnosti, ili je svrha istrage ili postupka bila da se optuženi zaštiti od međunarodne krivične odgovornosti, ili se krivični postupak nije vodio dovoljno revnosno.

IV. KRIVIČNI SUD ZA RUANDU (1994)

Krivični sud za Ruandu osnovan je Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 955 od 8. novembra 1994. godine. Sedište ovog ad hoc suda je u gradu Aruši, u Tanzaniji. Sud je nadležan za suđenje ratnih zločina, genocida i krivičnih dela protiv humanosti, usled povreda Ženevskih konvencija u građanskom ratu na teritoriji Ruande i na teritorijama obližnih država. Bazični pravni dokumenti ovog suda su Statut i Pravila postupka i dokazivanja, kao i drugi propisi. Broj optuženika u ovom sudu (80) je skoro upola manji nego u Haškom tribunalu za bivšu SFR Jugoslaviju

V. MEĐUNARODNI SUD PRAVDE U HAGU (1945)

Međunarodni sud pravde u Hagu je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija, u čiju nadležnost spada rešavanje sporova između država i davanje savetodavnih mišljenja o pravnim pitanjima.

Sudski kolegijum ovog suda broji 15 sudija, sa mandatom od 10 godina. Sud sudi na bazi pristanka stranaka (država) u sporu i, pored primene pravila međunarodnog prava, spor može rešavati i po osnovu pravičnosti (ex aequo et bono).

VI. EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA U STRAZBURU (1959)

INSTITUCIJA EVROPSKOG PRAVOSUĐA

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je međunarodna pravosudna institucija ustanovljena Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koju je 1950.godine usvojio Savet Evrope. Evropski sud radi od 1959. godine, a čini ga 45 sudija - sud ima onoliko sudija koliko je zemalja članica Saveta Evrope.

Organizacija, nadležnost i ovlašćenja Evropskog suda uređeni su Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (čl. 19 - 51), a postupak pred Sudom uređen je Poslovnikom koji je stupio na snagu 1. novembra 1998. godine.

STRANAČKA LEGITIMACIJA

Sudu u Strazburu apelacijom mogu da se obrate pojedinci, grupe ili nevladine organizacije kojima su prekršena neka od osnovnih prava i koji svoje pravo ne mogu da ostvare pred domaćim pravosudnim i upravnim organima. Pravo na podnošenje apelacije ne odnosi se samo na domaće državljane, već ono pripada svakome (strancu, licu bez državljanstva) ko je pod jurisdikcijom države-članice i ko u kaže da mu je pravo uskraćeno. Podnosilac apelacije može da bude ovlašćeni advokat, a takođe i nevladina organizacija može se pojaviti kao punomoćnik žrtve i zastupati je pred Sudom. Pravo pojavljivanja pred Sudom imaju i sindikati, verske zajednice, privatne asocijacije ili profesionalna udruženja, u ime svojih članova, pod uslovom da imaju ovlašćenje da zastupaju svoje članstvo. Sud ne prihvata anonimne apelacije, ali žalilac - oštećeni može prilikom podnošenja apelacije tražiti da se njegov identitet ne otkriva. Kako se time odstupa od pravila da je u postupku pred Sudom obezbeđen javni pristup informacijama, Sud će dozvoliti anonimnost samo u izuzetnim i valjano obrazloženim slučajevima.

Podnosilac apelacije treba da dokaže da ima legitimni interes da se pojavi kao stranka jer nije dopuštena tužba u opštem interesu, odnosno stranka ne može da bude pojedinac koji se javlja u ime svih potencijalno ugroženih (actio popularis). U praksi Suda je dozvoljeno da, ako žrtva iz nekog opravdanog razloga ne može da se obrati Sudu, to učini član njegove porodice. Postupak mogu da pokrenu i pojedinci, kao tzv. indirektne žrtve, koji trpe zbog kršenja prava njihovih srodnika od strane države koju tuže, ali moraju da prilože dokaze koji potvrđuju ovakvu tvrdnju. To su u praksi najčešće supružnik, dete ili drugi srodnik oštećenog, koji se pojavljuju pred Sudom ako je žrtva nije više živa ili ako u toku razmatranja apelacije apelant umre.Dozvoljeno je da se u postupku pojave i lice ili grupa, kao tzv. potencijalne žrtve, koji tvrde da su već izloženi ili postoji velika izvesnost da će biti izloženi dejstvu nekih državnih akata ili prakse nekih državnih organa i da će im na taj način biti povređena neka od zagarantovanih prava.

Pred Evropskim sudom tužena može biti samo država, jer nisu prihvatljive apelacije podnete protiv pojedinaca ili nevladinih organizacija.

ISCRPLJENJE DOMAĆEG PRAVNOG PUTA

Pre obraćanja Evropskom sudu, stranka mora da iscrpi sva pravna sredstva i procedure koji joj stoje na raspolaganju u domaćem zakonodavstvu. Međutim, čak iako nisu iskorišćeni svi domaći pravni lekovi, Sud može prihvatiti apelaciju ako apelant dokaže da su pravni lekovi njemu nedostupni ili da bi upotreba pravnih lekova bila neefikasna ili da bi trajala neopravdano dugo.

Apelacija mora biti blagovremena, tj. mora biti podneta u roku od šest meseci od dana donošenja konačne odluke od strane nadležnog organa države u kojoj je povreda prava izvršena. Rok počinje da teče od momenta kada apelant iskoristi sve domaće efektivne i delotvorne pravne lijekove. Ako osporavana presuda pred domaćim sudom nije objavljena javno, rok počinje da teče od dana kada je ta pravnosnažna odluka dostavljena stranci.

Od Suda se može tražiti samo da ustanovi da li je u konkretnom slučaju prekršeno neko pravo podnosioca apelacije i da odluči na koji način će oštećeni dobiti zadovoljenje ili odgovarajuću naknadu zbog štete koja mu je na taj način učinjena. Sud takođe može da ukaže državi koja su zakonska rešenja u njenom zakonodavstvu nesaglasna sa Konvencijom i da joj naloži u kom delu i kako treba da izmeni praksu rada državnih organa.

PROCEDURA

Evropski sud, po pravilu, ne zakazuje usmena ročišta, ali sudsko veće ima ovlašćenje da odluči da li će zakazati ročište ili će se voditi samo pismena rasprava. Celokupna prepiska sa podnosiocem apelacije ili njegovim zastupnicima odvija se na jednom od službenih jezika Suda, engleskom ili francuskom, a veće može odobriti i prepisku na jednom od službenih jezika tužene države.

Sud če odbaciti apelaciju/tužbu: ako je ona već podnosena nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi ispitivanja, ako je nespojiva sa odredbama Konvencije ili protokola uz nju, ako je očigledno neosnovana, tj. ako ona već na prvi pogled ne ukazuje ni na kakvu mogućnost da je neko pravo povređeno, između ostalog i zbog toga što nisu priloženi nikakvi dokazi ili zato što navodi podnosioca, čak i da su tačni, ne bi nikako mogli da se kvalifikuju kao kršenje nekog prava iz Evropske konvencije, kad tužba predstavlja zloupotrebu prava na apelaciju, tj. kad je podnesena samo radi ličnog zadovoljenje, šikaniranje drugih, publiciteta, promocije svoje politike ili propagandnog delovanja, kao i koja sadrži očigledno neistinite navode ili uvredljive formulacije, kao i ako podnosilac ne postupi po traženju Suda i ne dostavi tražene podatke i informacije ili dopune predmeta.

Kad se upusti u postupak, Evropski sud može odlukom utvrditi da je došlo do povrede prava ili da takve povrede nema.. Ako Sud utvrdi da je došlo do povrede prava, on će, na zahtev stranke, dosuditi pravičnu naknadu štete koju je stranka pretrpela. Presude Evropskog suda za ljudska prava su nedvosmislene i ne ostavljaju obavezanoj državi članici gotovo nikakav slobodan prostor za izigravanje odluka ili za njihovo neizvršenje.

Da bi se obezbjedila jednakost stranaka pred Evropskim sudom i lakši pristup pojedinaca koji su žrtve kršenja nekog prava Sudu, Poslovnik Suda predvidio je da na zahtjev podnosioca apelacije ili po sopstvenoj inicijativi, predsjednik vijeća može da odluči da stranka koristi besplatnu pravnu pomoć. U tom slučaju apelant apelacije mora da dokaže da nema dovoljno sredstava da nadoknadi potrebne troškove. Naknada u tom slučaju pokriva troškove advokatskih usluga ili troškove zastupnika, ali i troškove puta i drugih izdataka koji se odnose na postupak.

KONTROLA IZVRŠENJA PRESUDA

Ovo i stoga što izvršenje presuda ovog Suda kontroliše Komitet ministara Saveta Evrope, ne samo u pogledu obaveze države da naknadi štetu, već i u odnosu na primenu drugih mera na koje je država članica obavezana, a koje zavise od vrste povređenog prava. Te mere mogu da se sastoje u ponavljanju postupka pred domaćim organima, izmeni domaćeg zakonodavstva, izmeni sudske prakse, ispravljanju odluke nekog domaćeg organa i sl.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, upravo iz razloga što pruža zaštitu osnovnih ljudskih sloboda i prava, razvio je mehanizme delotvornog i efikasnog izvršenja svojih odluka, tako da se danas smatra najefikasnijim međunarodnim sudom.

Izvršenje presuda Evropskog suda nadzire Komitet Ministara (Committee of Ministers) Saveta Evrope, koji je osnovao i svoj pomoćni organ za tu namenu - Komitet za izvršenje koji prati izvršenje presuda u državama članicama i o tome obaveštava Komitet ministara.

Građani uživaju mogućnost zaštite svojih osnovnih sloboda i prava pred Evropskim sudom od onog momenta kada njihova država izvrši ratifikaciju Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i njenih protokola. Države članice Saveta Evrope su se izričito obavezale da će obezbediti svakom licu pod svojom jurisdikcijom sva prava i slobode koje garantuje Konvencija, kao i da će se povinovati konačnoj presudi Evropskog suda u svakom sporu u kojem su tužene strane, što podrazumeva da će sprovesti i izvršenje presuda iz takvog spora na svojoj teritoriji.

U skladu s tim, države članice Saveta Evrope odgovorne su: a) da obustave ili spreče povredu prava utvrđenu presudom, b) da isplate utvrđenu pravičnu naknadu i c) da onemoguće buduće takve ili slične povrede prava i sloboda. Odgovornost, postavljena na tako širokoj osnovi, znači da se obaveza države ne iscrpljuje samo kroz isplatu reparacije oštećenom licu i njegovu ličnu satisfakciju, već i kroz usvajanje opštih mera koje imaju za posledicu donošenje novih ili reviziju postojećih pravnih normi, kako bi se, u skladu sa presudom, obustavile tekuće ili onemogućile buduće slične povrede prava i sloboda.

Komitet ministara Saveta Evrope doneo je 10. januara 2001. godine "Pravila o primeni člana 46. stav 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima" , po kojima se nadzire izvršenje presuda Evropskog suda u državama.članicama, kao i "Preporuku No.R 2000-2 od 19. januara 2000. godine o mogućnosti ponovnog ispitivanja i novog postupka pred domaćim sudovima". U skladu s pravilom 3b, Komitet ministara u sprovođenju nadzora nad izvršenjem presude od strane tužene države, ispituje izvršenje naloženih individualnih mera, tj. da li je podnosiocu zahteva pred Evropskim sudom plaćena naknada dodeljena od tog suda, uključujući i kamate, a od države traži izjašnjenje o tome da li je preduzela i druge mere, individualnog i opšteg karaktera, kojima je cilj vraćanje oštećene strane u položaj u kome je bila pre povrede (restitutio in integrum) i, ujedno, sprečavanje novih povreda na bilo čijoj strani. Po pravilu, ako se prava oštećenog ne mogu vratiti u pređašnje stanje, Sud mu određuje isplatu pravične naknade, ali može da naloži i druge individualne mere, npr. donošenje presude u razumnom roku (kad domaći sud uopšte nije uzeo predmet u rad), sprovođenje sudskog izvršenja i dr.

Komitet ministara nadzire izvršenje i presuda o mirnom i prijateljskom rešenju spora (friendly settlement), koji su okončani nagodbom između tužene države i podnosioca zahteva.

MERE SUDA

Novčana naknada utvrđena od strane Evropskog suda određuje se u evrima, sa predviđenom kamtom za slučaj docnje, a isplaćuje, u roku koji odredi sud - najčešće u roku od tri meseca, u nacionalnoj valuti prema kursu na dan isplate.

Preporuka Komiteta ministara u Preporuci od 18. januara 2000.godine, kao jednu od mera koja rezultira iz presude Evropskog suda, predviđa mogućnost ponavljanja postupka pred domaćim sudom. Prvi uslov za to je da je Evropski sud utvrdio takvu materijalnu ili procesnu povredu Konvencije koja dovodi u sumnju ishod postupka pred domaćim sudom zbog kojeg je i podnet zahtev Evropskom sudu. Drugi uslov je da je podnosilac zahteva izložen negativnom dejstvu odluke domaćeg pravosuđa tako da posledice koje trpi ne mogu biti otklonjene samo putem isplate pravične naknade. Srbija, kao i većina zemalja, poznaje ponavljanje postupka kao vanredno pravno sredstvo, a Zakon o parničnom postupku iz 2004.godine, u skladu sa obavezama države kao članice Saveta Evrope, predviđa da je jedan od razloga za ponavljanje pravnosnažno završenog postupka, i donošenje u istoj stvari odluke Evropskog suda za ljudska prava (član 422. tač. 10. ZPP-a). Zakonik o krivičnom postupku iz 2001.godine, obzirom da je usvojen pre ulaska SCG u Savet Evrope, nije predvideo tu mogućnost.

Osim individualnih mera usmerenih ka samom podnosiocu zahteva, nije retkost da države članice pod uticajem odluka Evropskog suda, preduzimaju i mere opšteg karaktera kao što je izmena sopstvene sudske prakse i propisa. Tako je, primera radi, Italija pod uticajem odluka Evropskog suda 24. marta 2001. godine izvršila izmenu Zakona o parničnom postupku (tzv.Pinto law) uvodeći pravni lek zbog dužine trajanja postupka u građanskim stvarima, omogućavajući podnosiocima zahteva da i bez obraćanja Evropskom sudu, dobiju pravičnu naknadu zbog povrede člana 6. stav 1. Konvencije o ljudskim pravima. Francuska je svoje krivično zakonodavstvo uskladila sa Konvencijom nakon rezolucija donesenih povodom slučaja Hakkar protiv Francuske. Hrvatska je 2002.godine izmenila svoj Ustavni zakon i predvidela mogućnost pokretanja postupka pred Ustavnim sudom Hrvatske i pre nego što je iscrpljen predviđeni pravni put, u slučaju kada se radi o gruboj povredi ustavnih prava, a redovni sud nije u razumnom roku doneo odluku (član 63.UZ). Na taj način, praksa Evropskog suda ne samo što je u službi zaštite ljudskih sloboda i prava pojedinaca, grupa i nevladinih organizacija, već je i svojevrsan katalizator za potpuniju harmonizaciju pravnih sistema država članica Saveta Evrope sa Evropskom konvencijom o ljudskim slobodama i pravima.

Ako tužena država ne izvršava presudu Evropskog suda, Komitet ministara može u skladu sa Pravilom 7. usvojiti privremene rezolucije (interim resolution), radi pribavljanja informacija od države o toku izvršenja, davanja sugestija i primedbi u vezi s izvršenjem, kao i radi izražavanja zabrinutosti zbog nepostupanja. Tužena država, u pravilu, reaguje i preduzima potrebne mere za izvršenje presude. Nakon što država preduzme sve što je naloženo presudom, Komitet donosi konačnu rezoluciju (final resolution) kojom zaključuje da je presuda izvršena u skladu sa članom 46. stav 2. Konvencije.

Međutim. u slučaju da država ne uvaži privremenu rezoluciju i ne ispuni obaveze koje su joj naložene sudskom presudom, Komitet ministara može doneti odluku o suspenziji članstva države ili čak o njenom isključenju iz članstva Saveta Evrope.