Pravosudni bonton

Pravosuđe je društvena delatnost koja se bavi složenim pitanjima pravde, pravičnosti, krivice, odgovornosti i morala, i zato je posebno važno da pravosudne institucije: sudovi, tužilaštva, pravobranilaštva i advokatura, budu mesta visoko profesionalnog, moralnog i lepog ponašanja. Sudovi su mesta gužve – velikog broja uposlenika i stranaka, puno kancelarija i šaltera, mnogo papira, a često i nervoze. Sudski procesi, posebno, često su puni emotivnog naboja i varničenja, a nekad i neskrivene mržnje i eksplozivne svađe. U prezaoštrenim duelima i ispadima stranaka i publike sudija može da izriče ad hoc procesne kazne (novčana kazna, udaljenje), a kod ekstremnih ekscesa može da reaguje sudska straža, odstrani izgrednike i bar privremeno smiri situaciju.

Profesionalno i pristojno, odgovorno, savesno i moralno, ponašanje u sudu je obaveza svih sudskih poslenika, od sudije do sudskog pisara. Pravosudni bonton ne postoji kao utvrđen standard ili pisani akt, ali postoje strukovni profesionalni i etički kodeksi. Tako, Društvo sudija Srbije donelo je 2003.godine KODEKS SUDIJSKE ETIKE, a isto takvo profesionalno udruženje tužilaca usvojilo je ETIČKI KODEKS JAVNIH TUŽILACA I ZAMENIKA JAVNIH TUŽILACA SRBIJE. Za advokate važi KODEKS PROFESIONALNE ETIKE ADVOKATA iz 1999.godine, a Advokatska komora Vojvodine usvojila je takav kodekst 1996.godine.

Pravosudni bonton objedinjuje u sebi ne samo etički kodeks ponašanja pravosudnih delatnika, već i opštu kulturu, jezičku kulturu i pravnu kulturu, počev od elementarne pristojnosti i uobičajenog reda u sudnici, profesionalnog ophođenja i komunikacije, do poštovanja kućnog reda pravosudne institucije.

Ne govoriti ružno o kolegama zarad sopstvene promocije 

Stranka kad promeni advokata voli da čuje njegovo mišljenje o pravilnosti i efikasnosti rada prethodnog zastupnika. U tom slučaju nekim strankama gode ružni komentari o prethodniku jer time stiču utisak da su pravilno uradile što su promenile punomoćnika. Advokat može i treba da ukaže na propuste u radu svog prethodnika i suda, ali treba da se kloni ružnih i neprikladnih komentara, u stilu: "pa taj nema pojma“, "gde ga nađe“ i slično u cilju uzdizanja sebe samog i postizanja boljeg honorara. Jer, takve opaske ne samo što su ružne, već kod visprenijih stranaka postižu suprotan cilj - efekat jeftinog marketinga, sumnje i prezira. Onaj ko stručno i profesionalno  radi svoj posao samim tim, bez reči sopstvene hvale i pokude drugih, sebe uzdiže u očima kolega i stranaka. To važi ne samo u advokaturi i pravosuđu, već i u svim drugim profesijama u kojima se traži stručnost, profesionalizam i visoka etika.

Stranku i njen problem treba uvažavati

Stranka kada pita za svoj predmet često pita iz sredine stvari, ili samo "šta je sa onim mojim predmetom?". To pitanje ona vam može postaviti u kancelariji, pa čak i na hodniku i ulici. Za stranku postoji samo njen problem i njen predmet i zato ona ne razmišlja o tome da sudija ili advokat istovremeno možda radi na više stotina takvih sličnih predmeta. Ali u toj situaciji nikada nemojte stranci reći: "Koji predmet? Pa ja vas takvih imam stotine!", ili slično. Odgovori toga tipa minimiziraju ličnost stranke i nipodaštavaju njen problem. Odgovorite tako da stranka oseti da se na njenom predmetu brižljivo i savesno radi i da je izvesno da će biti uskoro završen. Kažite: "U toku je. U radu. Ima još nekih pitanja koja treba raščistiti". Takav odgovor možete dati čak i onda ako se ne sećate o kom predmetu je reč, ali on u svakom slučaju neće biti niti grub ali ni neistinit.

Profil sudije u ružnom ogledalu:

• dozvoljava tzv. kapciozna pitanja - kao što je pitanje svedoku: "Da li ste znali da majka tužene šest godina nije govorila sa tužiocem zato što je on u julu 1992. godine udario tuženu". Svedok odgovara: "Ne", a sudija zapisuje: "Nije mi poznato da majka tužene šest godina nije govorila sa tužiocem zato što je on u julu 1992. godine udario tuženu". Time se u sudski zapisnik indirektno unose konstatacije stranke kao postojeće činjenice. Jer, proizlazi da je tužilac u julu 1992. godine stvarno udario tuženu nakon čega njena majka šest godina nije s njim govorila, samo, eto, svedoku te okolnosti koje se kroz pitanje sugerišu kao svršene činjenice, nisu poznate. Na taj način i notornoj laži dozvoljava se da udje kao moguća činjenica u sudski zapisnik i da ne bude poreknuta, jer na tako jasno i precizno postavljeno pitanje svedokovo obično "Ne" ne znači da se to nije ni desilo. Ovde je očigledno pitanje ubedljivije od odgovora, isto lice i postavlja pitanje i daje odgovor, a taj odgovor sugeriše zaključivanje na štetu tužioca. S druge strane, cela konstatacija je sudijina rečenica, svedok možda ništa od tog što je postavljeno u pitanju ne zna niti je kada čuo, ali je kroz pitanje "provučeno" kao da mu nije bilo nepoznato da je tužilac udario tuženu, što je zapravo i predmet dokazivanja.
• gestikulacije sudije - dok jedna stranka govori, npr. iznosi da je bila maltretirana (što još ničim nije dokazano) sudija pogledava u drugu stranku i prekorno klima glavom prema njemu, ili širi ruke sa znakom čudjenja, sleže ramenima ili pravi grimase
• komentari sudije - stranci: "Vaš otac je toliko dobar a vi tako popustljivi (prema drugoj strani) da ga bogami ne zaslužujete. Je li tako"
• podizanje glasa na stranke, svedoke pa i punomoćnike, dranje u naredbodavnom stilu: "Sedite!", ili: "Ko vam je rekao da sednete?" ili: "Govorićete onda kada vam ja dozvolim". Iako su ove opaske većinom sasvim normalne, rečene visokim tonom pa čak i lupanjem šakom o sto i pretećim pogledom one dobijaju drugi oblik i postaju sasvim neprihvatljive u radu državnog organa kao što je sud kome su se stranke obratile radi pravde i zaštite plaćajući uredno taksu i sve troškove koje iziskuje rad suda.
• ishitrena ocena dokaza - kada je punomoćnik tuženog stavio prigovor na iskaz svedoka, sudija ga "umiruje" recima: "Pa dobro, to je i onako posredno saznanje svedoka..." , čime je neumesno i na neprihvatljiv način već pred strankama izvršila kvalifikaciju dokaza, što sudija ne sme da čini jer je time, protivno načelu objektivnosti i nepristrasnosti, pogodovala interesima tuženog i unapred verbalno obezvredila tek izvedeni dokaz.
• prejudikacija odluke - na ročištu 3. aprila u momentu kad je dozvolila tužiocu da nešto kaže, dobacila dok je on pričao: "da, pa si ti tako oplavio oko tvojoj bivšoj ženi", iako kad je ta žena bila na sudu nije imala nikakvu modricu oko oka. Odakle to sudija zna? I na šta misli tim zajedljivim upadicama koje prejudiciraju njen odnos prema tužiocu a ujedno deluju veoma neumesno.