PRAVOSUDNI
BONTON
Ne govoriti ružno o kolegama zarad sopstvene promocije
Stranka
kad promeni advokata voli da čuje njegovo mišljenje o pravilnosti
i efikasnosti rada prethodnog zastupnika. U tom slučaju
nekim strankama gode ružni komentari o prethodniku jer time
stiču utisak da su pravilno uradile što su promenile punomoćnika.
Advokat može i treba da ukaže na propuste u radu svog prethodnika
i suda, ali treba da se kloni ružnih i neprikladnih komentara,
u stilu: "pa taj nema pojma, "gde ga nađe i
slično u cilju uzdizanja sebe samog i postizanja boljeg
honorara. Jer, takve opaske ne samo što su ružne, već kod
visprenijih stranaka postižu suprotan cilj - efekat jeftinog
marketinga, sumnje i prezira. Onaj ko stručno i profesionalno
radi svoj posao samim tim, bez reči sopstvene hvale i pokude
drugih, sebe uzdiže u očima kolega i stranaka. To važi ne
samo u advokaturi i pravosuđu, već i u svim drugim profesijama
u kojima se traži stručnost, profesionalizam i visoka etika.
Stranku
i njen problem treba uvažavati
Stranka
kada pita za svoj predmet često pita iz sredine stvari,
ili samo "šta je sa onim mojim predmetom?". To
pitanje ona vam može postaviti u kancelariji, pa čak i na
hodniku i ulici. Za stranku postoji samo njen problem i
njen predmet i zato ona ne razmišlja o tome da sudija ili
advokat istovremeno možda radi na više stotina takvih sličnih
predmeta. Ali u toj situaciji nikada nemojte stranci reći:
"Koji predmet? Pa ja vas takvih imam stotine!",
ili slično. Odgovori toga tipa minimiziraju ličnost stranke
i nipodaštavaju njen problem. Odgovorite tako da stranka
oseti da se na njenom predmetu brižljivo i savesno radi
i da je izvesno da će biti uskoro završen. Kažite: "U
toku je. U radu. Ima još nekih pitanja koja treba raščistiti".
Takav odgovor možete dati čak i onda ako se ne sećate o
kom predmetu je reč, ali on u svakom slučaju neće biti niti
grub ali ni neistinit.
Ne
govoriti ružno o kolegama.
Profil
sudije u ružnom ogledalu:
- dozvoljava tzv. kapciozna pitanja - kao što je pitanje svedoku: "Da li ste znali da majka
tužene šest godina nije govorila sa tužiocem zato što
je on u julu 1992. godine udario tuženu". Svedok
odgovara: "Ne", a sudija zapisuje: "Nije
mi poznato da majka tužene šest godina nije govorila sa
tužiocem zato što je on u julu 1992. godine udario tuženu".
Time se u sudski zapisnik indirektno unose konstatacije
stranke kao postojeće činjenice. Jer, proizlazi da je
tužilac u julu 1992. godine stvarno udario tuženu nakon
čega njena majka šest godina nije s njim govorila, samo,
eto, svedoku te okolnosti koje se kroz pitanje sugerišu
kao svršene činjenice, nisu poznate. Na taj način i notornoj
laži dozvoljava se da udje kao moguća činjenica u sudski
zapisnik i da ne bude poreknuta, jer na tako jasno i precizno
postavljeno pitanje svedokovo obično "Ne" ne
znači da se to nije ni desilo. Ovde je očigledno pitanje
ubedljivije od odgovora i ono sugeriše zaključivanje na
štetu tužioca. S druge strane, cela konstatacija je sudijina
rečenica, svedok možda ništa od tog što je postavljeno
u pitanju ne zna niti je kada čuo, ali je kroz pitanje
"provučeno" kao da mu to nije bilo nepoznato.
- gestikulacije sudije - dok jedna
stranka govori, npr. iznosi da je bila maltretirana (što
još ničim nije dokazano) sudija pogledava u drugu stranku
i prekorno klima glavom prema njemu, ili širi ruke sa
znakom čudjenja, sleže ramenima ili pravi grimase
- komentari sudije - stranci: "Vaš
otac je toliko dobar a vi tako popustljivi (prema drugoj
strani) da ga bogami ne zaslužujete. Je li tako"
- podizanje glasa na stranke, svedoke
pa i punomoćnike, dranje u naredbodavnom stilu: "Sedite!",
ili: "Ko vam je rekao da sednete?" ili: "Govorićete
onda kada vam ja dozvolim". Iako su ove opaske većinom
sasvim normalne, rečene visokim tonom pa čak i lupanjem
šakom o sto i pretećim pogledom one dobijaju drugi oblik
i postaju sasvim neprihvatljive u radu državnog organa
kao što je sud kome su se stranke obratile radi pravde
i zaštite plaćajući uredno taksu i sve troškove koje iziskuje
rad suda.
9.
maja 2000. godine, kada je punomoćnik tuženog stavio prigovor
na iskaz svedoka Dejana Veselinovića, sudija ga "umiruje"
recima: "Pa dobro, to je i onako posredno saznanje
svedoka..." , čime je neumesno i na neprihvatljiv način
već pred strankama izvršila kvalifikaciju dokaza, što sudija
ne sme da čini jer je time, protivno načelu objektivnosti
i nepristrasnosti, pogodovala interesima tuženog i unapred
verbalno obezvredila tek izvedeni dokaz.
na
ročištu 3. aprila 2001. godine, u momentu kad je dozvolila
tužiocu da nešto kaže, dobacila dok je on pričao: "da,
pa si ti tako oplavio oko tvojoj bivšoj ženi", iako
kad je ta žena bila na sudu nije imala nikakvu modricu oko
oka. Odakle to sudija zna? I na šta misli tim zajedljivim
upadicama koje prejudiciraju njen odnos prema tužiocu a
ujedno deluju veoma neumesno.
|
PRAVILA DOBROG GOVORA
(za
advokate, tužioce i ostale)
Marko Fabije Kvintilian oko 80-te g.n.e |
| Možete biti oštri prema protivniku,
ali se nemojte
podsmevati nečem čime ga je priroda kaznila,
jer je to nečovečno, a neće vam pribaviti naklonost
slušalaca; |
|
Ni po koju cenu ne treba upotrebljavati
prostačke
reči i gestove; |
| Nemojte se razmetati dosetkama, već ih odmereno koristite; |
| Neprikladna je šala u nekoj parnici punoj užasa; |
|
Vodite računa i o ličnosti sudije - ima ih koji su
toliko dostojanstveni da ne trpe smeh; |
|
Izbegavajte, takođe, izjave koje mogu uvrediti širi
krug lica: čitavu klasu, stalež, profesiju, narod; |
|
Treba voditi računa o svom dostojanstvu i uglađenosti; |
|
Da bi se delovalo na emocije treba
ispoljiti
i glumačko umeće, s tim da je osećanje
iskreno doživljeno; |
|
U izlaganju je potreban i "etos"
(umerena osećanja vezana za moral govornika)
i "patos"
(žestoka osećanja vezana za gnev, mržnju, strah, zavist,
sažaljenje) |
|
