SEDAM SISTEMSKIH PROBLEMA

KOJI UGROŽAVAJU ŽIVOT GRAĐANA, KONSTITUCIJU DEMOKRATIJE

 I VLADAVINU PRAVA

UGROŽENOST SLOBODA I PRAVA ČOVEKA

1.      vlast ne poštuje lične slobode, dostojanstvo i integritet čoveka, tako da se građanin u "sopstvenoj" državi oseća neslobodno i ugroženo jer mu nije zaštićen život i imovina, ekonomski je ugrožen i bez perspektive, izložen je ćudima bahate države i poniženjima od nelustriranih delatnika i službenika državnog pravosuđa i uprave....

DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM U PRIVREDI SRBIJE

2.     državni intervencionizam u privredi, posebno kroz poresku politiku, ugrožava privatnu svojinu, temelje preduzetništva i privrednog poslovanja jer se država ponaša kao da je ona vlasnik privatnih firmi proizvoljno dajući samoj sebi ovlašćenja da im svaki aspekt poslovanja diriguje i kontroliše, da ih olako zatvara, pečati i kažnjava neodmereno visokim novčanim kaznama....

KORUPCIJA, NEPOTIZAM I "BURAZERSTVO"

3.      korupcija u najvažnijim segmentima državne vlasti - u pravosuđu, državnoj administraciji i policiji, kao i u vitalno važnim društvenim delatnostima - u zdravstvu i u obrazovnom sistemu, pustila je snažne korene tako da sputava, obezvređuje i ugrožava osnovna građanska prava i slobode i privredno poslovanje.... s njom, ruku pod ruku, idu nepotizam, "kumstvo i burazerstvo"....

NEPODOBNI I NEODGOVORNI POLITIČARI

4.      neodgovorni političari i neozbiljni, nekompetentni i nekulturni ljudi koji se bave politikom, a u njihovoj pozadini i frustrirane političke stranke, stvaraju konfuziju u funkcionisanju države i ismevaju parlamentarni sistem u Srbiji, podrugujući se građanima na čijoj bedi grade svoje neopravdane privilegije i nezaslužene beneficije....

NEPROFESIONALNOST U DRŽAVNIM POSLOVIMA

5.      neiskrenost i odbojnost u kontaktima sa Evropom i svetom kod pitanja ratnih zločina, što generira sistemske probleme u funkcionisanju vlasti, posebno pravosuđa, policije i uprave koji se često povode za dnevnopolitičkim potrebama vlasti, nacional-patriotizmom i mitomanijom, tako da svoj posao ne rade profesionalno, savesno i odgovorno....

BLAGA KAZNENA POLITIKA KROZ SPREGU KRIMINALA I POLITIKE

6.      neprihvatljiva zaštita kriminalaca i blaga kaznena politika, pripomognuta i podržana interesima političkih stranaka i kriminalnih grupa, pod paskom poštovanja ljudskih prava, čini pravosudni sistem nedelotvornim i neefikasnim, a mladim ljudima sugeriše da se kriminalnom delatnošću brzo i lako dolazi do novca i da se za to malo ili nikako odgovara....

VRAĆANJE U PROŠLOST OBEZVREĐUJE BUDUĆNOST

7.       vraćanje u srpsku prošlost usporava budućnost Srbije jer ne daje potrebna rešenja i smernice, pošto iz prošlosti treba izvlačiti samo pouke i ona nije obrazac za budućnost, što mnogi u vlasti ne uviđaju tako da smatraju da budućnost treba graditi sa anahronim grbom i državnim znamenjem iz srednjeg veka i uz himnu čiji akordi, a pogotovo tekst, uopšte ne odražavaju današnju realnost Srbije....

UGROŽENOST SLOBODA I PRAVA ČOVEKA

1. VLAST NE POŠTUJE LIČNE SLOBODE, DOSTOJANSTVO I INTEGRITET ČOVEKA, TAKO DA SE GRAĐANIN U "SOPSTVENOJ" DRŽAVI OSEĆA NESLOBODNO I UGROŽENO JER MU NIJE ZAŠTIĆEN ŽIVOT I IMOVINA, EKONOMSKI JE UGROŽEN I BEZ PERSPEKTIVE, IZLOŽEN JE ĆUDIMA BAHATE DRŽAVE I PONIŽENJIMA OD NELUSTRIRANIH DELATNIKA I SLUŽBENIKA DRŽAVNOG PRAVOSUĐA I UPRAVE.

Naime, ne dobija se pravna i demokratska država samom promenom garniture ljudi na vlasti već sistemskim promenama koje će u prvi plan izbaciti čoveka i građanina dati mu potpunu slobodu, u celosti obezbediti zaštitu njegove ličnosti i imovine, staviti mu u ruke sve poluge i mehanizme vlasti, te prepustiti mu punu i neometanu slobodu tržišnog poslovanja. Policija, u toj funkciji, treba, prvenstveno da štiti građane i njihovu imovinu, a tek potom državu i sebe, jer su građani stvorili i organizovali državu i policiju, a ne ona njih. Iz istog razloga, sudije moraju biti najpre u službi pravde i istine, potom građana a tek onda države.

Preduslov za to je da ceo politički i pravni sistem bude u službi građana, da pravosuđe bude nekorumpirano i potpuno slobodno i nezavisno, da država i sve institucije sistema, lične slobode i prava građana, kao i privatnu svojinu, tretiraju kao vrhunska dobra od najvišej značaja koja treba efikasno i beskompromisno uvažavati i štititi, te da pravni sistem treba biti koherentno koncipiran u tom pravcu.

Mlaka krivičnopravna zaštita. Pravni sistem u Srbiji je tako postavljen da država nije uopšte zainteresovana da neposredno, preko svog državnog tužioca, zaštiti vaše osnovne slobode i prava, koji su vama jednako važni kao i vazduh koji dišete. Svojevrsno je pravno licemerje i nipodaštavanje prava čoveka kada se suštinska i najteža krivična kojima se ugrožava lična sigurnost, mir i spokoj čoveka, njegov moralni integritet, njegov lični život i intima, ne gone preko institucije državnog tužilaštva, već jedino i isključivo putem privatne tužbe, od strane onog ko je neposredno ugrožen i oštećen. Krivična dela: ugrožavanje sigurnosti, narušavanje nepovredivosti stana, povreda tajnosti pisama i drugih pošiljki, neovlašćeno prisluškivanje i snimanje, neovlašćeno fotografisanje, neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka, neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka, povreda prava na podnošenje pravnog sredstva, iz Glave četrnaeste 138-153) Krivičnog zakonika Srbije, službeno ne goni država, već onaj ko je tim delom pogođen.

Ma koliko izgledalo frapantno i nemoguće, istina je - država neće da goni onoga ko vam dok ste na poslu obije bravu i useli u stan, mirno vas sačeka i predloži da popijete kafu snjim,a zatim da pokupite svoje stvari i napustite svoj stan. Takođe, državni tužilac će se hladno ograditi da to nije njegova nadležnost kad mu se požalite da je izvesna osoba prikriveno i tajnim uređajima snimila scene iz vašeg intimnog života, pa ih čak i javno objavila, nanoseći vam nemerljivu neprijatnost i štetu. Isto tako, ko ugrozi vašu sigurnost pretnjom "ubiću ti dete ako ponovo dođeš da tražiš da ti vratim dug", neće biti gonjen od strane državnog tužioca i snagom državne vlasti, već jedino privatnom tužbom očajnog i preplašenog građanina koji mora sam da se rve sa peripetijama pravosudnog sistema, da se gleda u oči sa nasilnikom i da snosi moguće konsenkvence docnije osvete.

Nezaštićen stan i druga lična dobra. Lična dobra kao što je osećaj pravne i lične sigurnosti i zaštićenosti, porodični mir, sreća, intimna sloboda i druga dobra u ovom korpusu ljudskih sloboda i prava, spadaju u esencijalno važna prava jer su jedinstvena i, u slučaju oštećenja ili gubitka, nenadoknadiva. Kad primite ozbiljnu i ostvarivu pretnju da će vas neko razneti u automobilu, vi ćete ubuduće, i ako pretitelj bude kažnjen, stalno imati osećaj zebnje kad ulazite u automobil. Ako vam jednom neko "upadne" u stan pa se, u pokušaju da ga iselite, suočite sa njegovom osionošću i drskošću, peripetijama pravnog sistema i korumpiranim i hronično sporim organima policije i pravosuđa, zauvek će vam ostati osećaj uznemirenosti, obeleženosti i obespravljenosti, a najčešće ćete, zbog te situacije i povraćaja makar dela duševnog mira, iako nevoljno, otuđiti taj stan.

Zašto da stan bude slabije krivičnopravno zastićen od državnih rezidencija i institucija i vojnih objekata. Po čemu je važniji i zašto je krivičnopravno zastićeniji vojni tenk, ili kasarna, od stana jednog "običnog" građanina? Jer taj gradjanin plaća i državu i njene institucije, ali i svoj stan koji je integrativni deo čovekove slobode i spokoja, oaza njegove lične sigurnosti i porodičnog mira, temelj njegovog građanskog dostojanstva i, često, jedina imovina koju ima.

Zašto državni tužilac treba da štiti ova dobra?. Zašto je važno da ova osetljiva krivična dela ne gone sami građani, već sama država putem svoje tužilačke organizacije? Nije samo u pitanju značaj, vrednost i osetljivost zaštitnog dobra. Državni tužilac je tu da kroz gonjenje koje preduzima, preuzme na sebe teret krivičnopravnog progona, rešavanje pitanja formalne procedure, teret dokazivanja ali i mogući odium koji će okrivljenik, ako bude osuđen nositi u sebi. U glavi kriminalca je veoma bitno ko ga je gonio i strpao u zatvor i kad je to državni tužilac, on zna da taj tužilac to radi po zahtevima službe i posla kojim se profesionalno bavi i retko vidi u njemu vinovnika svoje robije. Ali kad ga goni onaj koga je povredio, oštetio ili mu naneo kakvo drugo zlo, on zna da je to samo volja tog lica, stalno je u duelu s njim u sudskim prostorijama i hodnicima, tako da da se kod njega lako može formirati patološki revanšizam i želja za osvetom. Tome pogoduje i činjenica da mnoge sudije različito se postavljaju u predmetima koji se gone po službenoj dužnosti i u predmetima koji se gone po privatnoj tužbi, jer državnog tužioca profesionalno i kolegijalno uvažavaju, a privatnog tužioca ignorišu kao laika i unižavaju, pa često i ne reaguju na pretnje koje, na različite načine, okrivljeni upućuje privatnom tužiocu za vreme suđenja.

Naravno da ne bi bilo ništa sporno u tome da se ova delikatna krivična dela gone po privatnoj tužbi, kako je u mnogim pravnim i demokratskim državama, ali je činjenica da niti zakonodavstvo, niti pravosuđe niti svest sudija i državnih službenika u Srbiji, još nije dorasla tom zadatku. Još uvek je u mentalitetu države da "privatno" svrstava u drugorazredno (iza državnog i društvenog), "privatno" izaziva prezir i odbojnost, a sama privatna tužba ima pežorativan prizvuk i smatra se manje važnom, a tužilac tretira kao stranka nižeg ragna od državnog tužioca i kao neko ko se "tužaka i izvoljeva".

PREDLOZI:

(1) PREDLOG - NEOPHODNA JE BOLJA I EFEKTNIJA ZAŠTITA NEPOVREDIVOSTI STANA I DRUGIH LIČNIH SLOBODA I PRAVA. Krivični zakonik Srbije iz 2005. godine (član 139) ne ide napred, u pravcu veće i šire zaštite osnovnih ljudskih sloboda i prava, nego ostaje na starom stanovištu da država nema interesa da goni onoga ko građaninu ozbiljno preti, ko mu otvara i čita poštu, tajno ga snima i, nadasve, provali mu u stan i istera ga iz njega. Onaj kome to smeta (?), jer to je privatna svojina koju država ne štiti (!) može podneti privatnu krivičnu tužbu pa se terati godine i godine na sudu. To je briljantan dokaz da se u glavama državnih službenika, ali nažalost i kreatora Zakona, školovanih u prethodnom socijalističkom sistemu, ništa nije promenilo u pravcu sazrevanja svesti da je privatnost čoveka i privatna svojina, kao što je stan, jednako sveto i važno dobro kao borbeni avion, kao manastir Gračanica, kao reka Sava, kao Kopaonik i kao sama država.. Jer, život čovekov je jedan i neponovljiv, i zato mu treba obezbediti ambijentalnu sigurnost i zaštitu, a stan je jedan od bitnih stubova te sigurnosti i zaštite.

Pravni sistem Srbije još nije, a to je vidljivo i u drugim pravnim granama (državno građevinsko zemljište ispod privatnih kuća, nerešeno pitanje denacionalizacije itd.) stvarno i temelno usvojio načela privatne svojine i ljudskih sloboda i prava. Očigledno je da kreatori zakona, pravosudni delatnici i državni službenici treba da budu samo oni ljudi kojima je imanentna filozofija privatnog i građanskog sistema i individualnih sloboda i prava.

Krivična dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz Glave XIV Krivičnog zakonika treba štititi snagom državnog imperiuma i učinioce tih krivičnih dela treba, sa punom savešću i svešću da rade jedan od najvažnijih državnih poslova, da gone državni tužioci čim dobiju dojavu o tom delu, a ne sami oštećeni građani. To se, pre svega odnosi na krivična dela "narušavanja nepovredivosti stana" i "ugrožavanje sigurnosti", kao najteže oblike atakovanja na čovekova lična i imovinska prava, koja u postojećim pravnosistemskim okolnostima, prepuštena instituciji privatne tužbe, ne ostvaruju svoju svrhu niti je građanima zagarantovana celovita i delotvorna zaštita njihovih ličnih sloboda i prava.

(2) PREDLOG DA SE U KRIVICNOM ZAKONU HITNO PREDVIDI KRIVICNO DELO "ZABRANA UZNEMIRAVANJA" kojim će se strogo sankcionisati verbalni (telefonom, SMS porukama, putem Interneta, poštom) ili fizički (praćenjem, pretnje znacima ili mimikom, dodirom i s dr.) atak na lični integritet i slobodu gradjana. Treba time žene u brakorazvodnom postupku ili nakon razvoda zaštititi od osvetoljubivih muževa, devojke od agresivno nametljivih i opsesivnih "udvarača", sudije i druga lica od agresivnih stranaka, sve građane od neosnovanog i protivpravnog uznemiravanja bilo kada i bilo od koga. Ovo krivično delo predviđeno je u anglosaksonskom krivičnom zakonodavstvu i sankcionisano strogim kaznama i kao takvo treba ga implementirati u domaći kazneni sistem jer se time štite najvažnije čovekove slobode i prava : sloboda kretanja i mirnog življenja i pravo na lični fizički, psihički i moralni integritet i dostojanstvo čoveka.

(3) PREDLOG - U KRIVIČNOM ZAKONU UVESTI I MERU BEZBEDNOSTI "ZABRANA PRISTUPA" oštećenom ili drugom učesniku u postupku do određene udaljenosti i u određenom vremenu, koja će se izricati radi zaštite građana od nasilnih i navalentnih lica i potencijalnih učinilaca krivičnih dela, koji građane mogu ugroziti. Ova mera, koja mora biti prostorno i vremenski dimenzionirana, treba da se izriče kako preventivno, pre bilo kakvog krivičnog ili prekršajnog gonjenja, ali i represivno, nakon osude.

(4) PREDLOG - POLICIJA MORA BITI PRVENSTVENO U SLUZBI GRADJANA. Policija mora biti nevidljiva ali prisutna, i to prvenstveno u sluzbi građanina i čoveka i zaštiti njegovih ličnih i imovinskih prava i dobara, ponajpre radi obezbeđenja javnih mesta, stambenih ulaza i kuca, parkinga na kojima se često nalazi velika imovina građana, ulica i puteva na kojima saobraćajni nasilnici terorišu mirne vozače i prolaznike. Ti "banalni" poslovi su za građane od životne i suštinske važnosti. Policija mora da deluje, pre svega, preventivno, da unapred promišlja, pretpostavlja i prepoznaje ko bi, protiv koga ili čega, gde i kako mogao da izvrši kakvo kažnjivo delo i da svim snagama radi na sprečavanju istog; Srbija ima moćnu i opremljenu policiju, koja se nažalost u suzbijanju mafije i organizovanog kriminala, pokazala kao inertna, nepronicljiva i neefikasna, sto potvrdjuju svakodnevni prepadi na gradjane, oružane pljačke, otmice, nasilnistvo u saobracaju i divljanje na ulicama kao da policija uopste i ne postoji.

Policijski pozivi moraju biti jasni i potpuni. Na formularu kojim se građanin poziva u policiju, iz bilo kog razloga, treba da bude naznačeno ko ga i zašto poziva uz obaveznu naznaku telefona na koji se može, po potrebi, javiti u slučaju stvarne sprečenosti da dođe, u slučaju greške u identitetu i sl.

(5) DRŽAVNI SLUŽBENICI MORAJU UVAŽAVATI GRAĐANE. Službeniku iza šaltera mora da se ulije u glavu saznanje da ga plaća taj građanin koji stoji ispred njegovog šaltera, da on zavisi od toga sagnutog mozda loše obučenog, izgužvanog, znojavog, nervoznog građanina a ne obrnuto, i da je taj građanin za njega uvek gospodin i njegov poslodavac te da stoga mora da mu ukaže dužno poštovanje i uslužnost;

(6) Još neki predlozi u cilju manjeg maltretiranja građana i otklanjanja nesigurnosti. Drzava mora da hitno ukloni svaku praksu, obelezja i ponasanja koji uznemiravaju gradjane i ugrozavaju njihovu integralnu slobodu, kao sto su:

• neutralisati privatna obezbeđenja. Vidljiva, spoljna i često protivpravno opremljena i naoružana obezbeđenja privatnih kompanija,  zgrada i nejavnih ličnosti, koja su, po pravilu, odlika ratnih profitera i ljudi sumnjive proslosti;

• zabraniti zatamnjena stakla na automobilima. Privatna vozila, posebno džipovi, sa zatamnjenim staklima, građane asociraju na organizovani kriminal, mafiju, ratne profitere, prevarante, besprizorne skorojeviće i novopečene bogataše, kao i na tamni period vlasti u Srbiji u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. U otklanjanju ovog simbola kriminala iz prošlog perioda, a zarad bezbednosti građana i policije, u Pravilniku o registraciji motornih vozila treba uneti zabranu registracije takvih privatnih vozila, sa dozvoljenim i restiktivnim izuzetkom u odnosu na pojedina vozila u državnoj svojini, koja po prirodi službe ili iz razloga bezbednosti lica ili stvari koje prevoze, mogu imati zatamnjena stakla.

• ukloniti narkomane i pijance u stanju ekscitacije na ulicama i ulazima zgrada, kao i prosjake sa trotoara i raskrsnica

• zabraniti pojavljivanje neuniformisanih pojedinaca sa vidljivim naoružanjem na javnim mestima,

• suzbiti osionost državnih službenika i javnih zvaničnika u saobraćaju i prekinuti sa praksom bezrazložno dugog i bahatog obustavljanja saobraćaja na ulicama kada prolazi neka državna ili druga delegacija.

DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM U PRIVREDI SRBIJE

(postaje li Srbija "trgovačka država" i poreski kazamat za privrednike i trgovce)

2. DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM U PRIVREDI, POSEBNO KROZ PORESKU POLITIKU, UGROŽAVA PRIVATNU SVOJINU, TEMELJE PREDUZETNIŠTVA I PRIVREDNOG POSLOVANJA JER SE DRŽAVA PONAŠA KAO DA JE ONA VLASNIK PRIVATNIH FIRMI PROIZVOLJNO DAJUĆI SAMOJ SEBI OVLAŠĆENJA DA IM SVAKI ASPEKT POSLOVANJA DIRIGUJE I KONTROLIŠE, DA IH OLAKO ZATVARA, PEČATI I KAŽNJAVA NEODMERENO VISOKIM NOVČANIM KAZNAMA.

Poreski sistem i inspekcijska kontrola tako su koncipirani da nipodaštavaju pravo svojine, guše slobodu tržišnog poslovanja i preduzetničku inicijativu. To je postalo izrazito posle donošenja Zakona o PDV-u, tako da danas država vlada privredom i privatnim preduzećima, društvima i radnjama kroz više desetina zakona i 300 podzakonskih propisa: uredbi, odluka, uputstava, pravilnika i propisanih obrazaca. Nejasna ili nedorečena zakonska norma razrađuje se uredbom, uz koju se izrađuje pravilnik i obrasci, onda se izdaje uputstvo, odnosno tumačenje pravilnika, a poreski i tržišni inspektor na terenu sve to treba da prouči i ispoveže, a u slučaju bilo kakve nejasnoće da primeni moguće tumačenje - po pravilu, nikada na štetu države već uvek na štetu preduzetnika. Taj pravni galamatijas začinjen je sa oko 1000 kaznenih odredaba koje kao mač vise nad glavom svakog poreskog obveznika i nose u sebi drakonske kazne koje se kreću do 3 miliona dinara, odnosno 35.000 eura uz meru zabrane obavljanja delatnosti i do godinu dana.

Poreski sistem u Srbiji danas karakteriše sledeće:

1.        VOLUMINOZNO I TOLIKO ISTO NEJASNO PORESKO ZAKONODAVSTVO

2.        PRAVNA I POSLOVNA NESIGURNOST PORESKIH OBVEZNIKA

3.        PODRAZUMEVANO NEGATIVNI TRETMAN PORESKOG OBVEZNIKA

4.        ŠIROKA GAMA DRAKONSKIH NOVČANIH KAZNI, MERA I DRUGIH SANKCIJA

5.        VELIKA PORESKA OPTEREĆENOST PRIVREDE KOJA DEMOTIVIŠE PREDUZETNIKE

6.        PRETERANO ADMINISTRIRANJE I FORMALIZAM

7.        INKORPORACIJA DRŽAVE U SVE PORE PRIVREDNOG POSLOVANJA

8.        OGRANIČENJE I KONTROLISANJE PREDUZETNIČKE SLOBODE

9.        NARUŠAVANJE PRIVATNOSTI VLASNIKA FIRME I POSLODAVCA

10.     NERAVNOPRAVAN I NEPARTNERSKI ODNOS DRŽAVE I PRIVREDNIKA 

11.     ATAK NA PRIVATNU SVOJINU I SVOJINSKU SLOBODU

Poreski sistem takvih obeležja u srpskoj privredi ilustruje snažnu potrebu države da se još ne odriče svoga dirigovanja privredom i da razvija u Srbiji neki hermafrodit "administrativnog kapitalizma", ostajući čvrsto priljubljen parazit na telu inače devastirane i još uvek tranzicione privrede. Srpsku privredu inače "krasi" nizak nivo privredne aktivnosti, velika stopa nezaposlenosti, previsoka fiskalna opterećenja, visoke kamatne stope, inflacija znatno veća od one u zemljama u okruženju, nelikvidnost i monopoli, Proklamovane tržišne slobode ostaju prazne fraze jer je država kroz poreski sistem organizovala nepremostivu "sačekušu", putem koje, posteriorno, od onih koji su iskusili tržišnu slobodu i osnovali firmu, represivno naplaćuje paprenu cenu te slobode i finansira svoj glomazni aparat. Privreda se koprca u raljama države i izmoždena je nametnutim joj dažbinama, stopama, obavezama, dozvolama, saglasnostima, zabranama, rokovima, formularima, sankcijama i prinudnim merama. Njen potencijal je sve slabiji a kapital kao pokretački točak privrede, postaje sve tanji, bojažljiviji i nesigurniji u zemlji koja nikako da krene u pravcu unapređenja poslovnog okruženja i razvijanja vladavine prava.

1. Voluminozno i toliko isto nejasno poresko zakonodavstvo - prenormiranost, s jedne strane, nejasne, nepostojeće ili novovaskrsle norme, s druge strane i diskreciona tumačenja propisa od strane poreskih kontrolora, s treće strane. Sve to dovodi do opterećujućeg pravnog formalizma u kojem poreskom obvezniku nikada nije jasno da li neki propis važi ili ne važi, da li je hitno doneta neka nova uredba, postoji li neko novo tumačenje Poreske uprave, da li je ili nije tačna glasina o novom pravilu "vuci-guraj", itd. Preterano normiranje dovodi do legislacionog kolapsa u kojem se niko više ne snalazi, gde se "od drveta ne vidi šuma" i gde nikome nije jasno da li je sve baš tako ili je onako, ali uvek, što se tiče tumačenja i primene propisa i kaznenih mera, ne pobeđuje strana koju podupire logika i argumenti, već ona koja je jača, a to je uvek država. Sve to funkcioniše na principu: "ja ću da te kaznim i zatvorim, pa se ti onda žali". Haos u propisima podstiče normativna neukost (ili namera) zakonodavca koji nije, a to je karakteristika posebno poreskih propisa, pregledno i precizno označio članove, stavove i alineje u zakonima. Tako, naprimer, član 34. Zakona o fiskalnim kasama ima 23 stava, koji nisu numerisani tako da čitalac kad želi da pronađe određeni stav toga člana mora da broji od početka do kraja, sa velikom mogućnošću greške. Primeri su brojni. To je u dobroj meri rezultat i činjenice da se nekako uvrežilo shvatanje da pravnici ne treba dase bave porezima, nego ekonomisti koji onda pišu i zakone. Upravo je ekonomska logika: "što više prihoda, što manje rashoda" dovela dotle da se država počela ponašati kao preduzeće čija je osnovna delatnost ubiranje poreza, iako je ona mnogo više od toga.

2. Pravna i poslovna nesigurnost poreskih obveznika koji su bez bilo kakvih institucionalnih mehanizama zaštite izloženi ćudima države koja uvek radije poteže za povećanjem poreza i dažbina, nego za pronalaženjem budžetskih ušteda. Sve institucije kojima se mogu obratiti za zaštitu poreski obveznici: sudovi, upravni organi i ombudsman, državni su organi izdržavani iz budžeta, dakle zavisni i zainteresovani za ubiranje što većih poreza, s jedne strane, a s druge strane u sadašnjoj etapi pravnog i demokratskog razvoja to su još organi uveliko podložni uticajima političkih i drugih interesnih grupa da bi se mogli smatrati objektivnim i nepristrasnim. Slično je i sa privrednim komorama koje, iako slove kao samostalne interesne organizacije preduzetnika, i dalje produžena ruka države, i kao takve ne štite ekonomske interese preduzetnika.

3. Podrazumevano negativni tretman poreskog obveznika koji, protivno opšteusvojenoj i civilizacijskoj prezumpciji juridičke nevinosti, treba da dokazuje da nije prevarant i utajivač poreza. To potvrđuje enormno veliki broj kaznenih normi, koje su odraz generalnog nepoverenja države u svoje građane, što, implicite, znači da svi građani unapred sumnjivi, čak štaviše niko nije "čist", pošto su svi oni samo poreski delinkventi koji još nisu uhvaćeni u prekršaju. Filozofija poreske kontrole je da, kad dođe u vašu firmu, ne razmišlja o vama kao o poslovnom čoveku, već o vama kao o još neotkrivenom poreskom prestupniku. To dalje, rezultira praksom sumnjičavog pregleda poslovne dokumentacije i vrlo često "hvatanja" za "cake" i beznačajne sitnice koje treba da potvrde opravdanost kontrole i odgovornost kontrolisanog.

4. Široka gama drakonskih novčanih kazni, mera i drugih sankcija koje sistemski nisu saobražene niti učinjenom prekršaju niti ekonomskoj snazi poreskog obveznika, i koje zahvaljujući "mašti" zakonodavca da predvidi i sankcioniše svaki i najsitniji detalj privrednog poslovanja svojom brojnošću nadrastaju uobičajene kaznene norme i već oformljuju novu granu prava: "poresko kazneno zakonodavstvo", što je non-sens u pravnom svetu. Više hiljada kaznenih normi sadržanih u više desetina zakona usmeravaju rad i poslovanje preduzetnika i privrednika, s pretnjom krivične, privrednoprestupne i prekršajne odgovornosti. Primetno je da spirala preteće državne represije, umesto da slabi, u novim zakonima sve više jača. Tako, Zakon o trgovini iz 1993. godine ima ukupno 55 članova i 18 kaznenih odredaba. Zakon o privrednim društvima iz 2004. godine sadrži 457 članova sa 32 kaznene norme. Zakon o PDV-u iz 2004. godine ima 68 članova čiju primenu obezbeđuje 50 kaznenih normi, a njemu srodni Zakon o fiskalnim kasama iz 2004. godine ima 56 članova zaštićenih sa 59 kaznenih normi. Zakon o oglašavanju iz 2005. godine ima 111članova sa 120 kaznenih odrednica, dok Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima iz 2006. godine ima 264 člana čija primena je sankcionisana sa 150 kaznenih normi visokog deliktnog nivoa (2 krivična dela, 139 privrednih prestupa i 9 prekršaja). Privrednike koji prekrše te norme, ako mimoiđu zatvorsku kaznu, čekaju novčane kazne od 1.300.- do 35.000,- eura sa mogućnošću zaplene robe i zatvaranja i pečaćenja radnje - firme i do godinu dana. "Kreativnost" zakonodavca da sve predvidi, propiše ali i sankcioniše ilustruje primer zaprećene novčane kazne od 12.000.- eura za preduzetnika koji za štampanje fiskalnih dokumenata ne koristi propisani papir (čl.17.stav 2.ZFK), ili ista kazna je zaprećena u slučaju nenavođenja PIB-a u nekom dokumentu (čl.38.st.5 ZPDV), kao i za slučaj nedržanja servisne knjižice uz fiskalnu kasu (čl.31.stav 3.ZFK). Prekršaj "težak" 12.000.- eura jeste i neisticanje obaveštenja o obavezi izdavanja fiskalnog isečka, dok je za neizdavanje fiskalnog isečka (koji, uzgred rečeno, 95% potrošača ne uzima iako im ih trgovci tutkaju u ruku, naprimer za novine od 15 dinara), ili za višak u kasi za 50 dinara, predviđena isto tako teška kazna uz zatvaranje poslovnog objekta. Pri svemu tome, sve ove trgovačke i fiskalne formalnosti, obaveze, dažbine i tereti jednako pogađaju privredno društvo sa kapitalom od milijardu dinara i privredno društvo sa jednim članom i kapitalom od pedeset hiljada dinara.

5. Velika poreska opterećenost privrede demotiviše preduzetnike i dovodi do toga da u mnogim slučajevima od jedne te iste firme bolje zarađuje država nego onaj ko je u nju uložio svoj kapital. To je naročito izraženo kod malih firmi, jednočlanih društava i preduzetnika, za koje nema nikakvog razumevanja ili popusta kod "uterivanja" poreza. Na 100 dinara isplaćene zarade, treba još platiti 72% dažbina, što bukvalno znači da preduzeće koje ima pet zaposlenih - za njih isplaćuje 10 plata. Ugovor o delu je takođe opterećen velikim dažbinama (100 dinara+52%), a to važi i za autorske ugovore (100+34%). To sitne preduzetnike, koji jednostavno ne mogu da podnesu tolike državne dažbine, tera ili u stečaj ili u mahinacije iza kojih čekaju hiljade gorepomenutih kaznenih odredaba. Visoki porezi i veliki broj poreskih stopa komplikuje i poskupljuje poslovanje (zahteva posebne ljude, čak čitave službe koje bi se bavile samo ovom problematikom). Jedna od glavnih posledica takvog stanja ogleda se u otežavanju i usporavanju prometa roba i usluga, što neminovno vodi umanjenju ukupnih privrednih aktivnosti i u najboljem slučaju - usporenju celokupnog razvoja društva, a ukoliko ovakvo stanje opstane u dužem vremenskom periodu, što je slučaj kod nas, može prouzrokovati stagnaciju i nazadovanje celog društva.

6. Preterano administriranje i formalizam koji pred preduzetnike postavlja zahtev da na knjigovodstveno-računovodstveno-finansijskim stvarima zapošljavaju prevelik broj ljudi i stvara velike troškove. Tako sekundarno (knjigovođenje) nadvladava primarno (poslovanje). Trgovačka knjiga, knjiga ulaznih faktura, knjiga izlaznih faktura, delovodna knjiga, fiskalna kasa sa stotinu formalnosti, dnevnih i mesečnih izveštaja, "dži-pi-eres" sistem sa žutim i zelenim lampicama itd. itd., čine, posebno kad je reč o malim firmama a takvih je najviše, da se više treba brinuti o svemu tome nego o samoj delatnosti i uspehu poslovanja.

7. Inkorporacija države u sve pore privrednog poslovanja kroz propisivanje i nametanje brojnih formalnih obaveza, s jedne strane i kroz, s druge strane, glomaznu mrežu raznih kontrola izvršavanja tih obaveza i, uopšte, materijalnog, robnog, finansijskog, knjigovodstvenog i dr. poslovanja firme. Svi mogući organizacioni, poslovodni, finansijski, radni i pravni aspekti poslovanja preduzeća, predmet su preispitivanja, kontrole i nadziranja od strane države. Veliki državni aparat angažovan je da kontroliše preduzetnike, kao i da ih nemilosrdno kažnjava, bez prava na prethodnu opomenu. Treba preurediti propise tako da poreski i inspekcijski organi ne kontrolišu poslovanje preduzetnika već plaćanje poreza i dažbina.

8. Ograničenje i kontrolisanje prava svojine, preduzetničke slobode i gaženje poslovnog duha vlasnika firme, kroz sistematičnu kontrolu njegovih poslovnih odluka i poslovnih opredeljenja, uvid u strukturu cene i visinu profita koji on ostvaruje (kalkulacija cene), kontrolisanje troškova, marketinga, poslovne reprezentacije i dr. Koji je smisao zahteva države, na osnovu prevaziđenog zakona iz 1993. godine, da zahteva od trgovca da mu dokumentuje kako je oformio svoju cenu, kada je za državu, odnosno poreznike jedino smisleno i bitno da proveri da li je on na svoju utvrđenu cenu platio propisani porez, ne ulazeći u strukturu te cene. S druge strane, za "pravdanje gotovine" i dalje važe ista pravila kao iz doba socijalističke privrede - preduzetnik nema pravo da podiže gotov novac i mora svaki dinar da opravda u šta je potrošen! Vlasnik jednočlanog društva sa ograničenom odgovornošću ne može novcem firme da kupi deci knjige za školu, a ako podigne novac za to mora tražiti izgovor da je to zarada pa na to platiti porez od 75%. U drugim "normalnim privredama" vlasnik nema ograničenja da podiže novac firme (ne dirajući osnovni kapital) i troši ga za razne namene, jer je to njegovo elementarno vlasničko pravo. Taj novac može da troši za potrebe firme, ali i za privatne potrebe, s tim što u ovom drugom slučaju na kraju godine treba da plati na utrošeni iznos određeni porez (kao npr. 22% u Nemačkoj).

9. Narušavanje i upad u privatnost vlasnika firme i poslodavca, na taj način što poreska i tržišna kontrola mogu bez posebnog rešenja, na osnovu "generalnog zakonskog ovlašćenja i svoje diskrecione odluke", bilo kada, nenajavljeno, ući u poslovne prostorije, prekinuti poslovanje, poslovni sastanak, telefonski razgovor, kontrolisati robu, knjige pa čak i džepove prodavca i zatečenih lica i privatne stvari i prostorije vlasnika.

10. Neravnopravan i nepartnerski odnos države i privrednika  u kome se država drži principa "sam propiši i sam uzmi koliko ti treba", a od preduzetnika se traži da "ćuti i radi". Takav princip "gubara i zelenog lista" vodi ka tome da kad zelenog lista nestane i gubar mora da ugine, što je, u društvenim okvirima, svojevrstan ekonomski suicid. Preduzetnik izdržava državnu administraciju i društvene službe i zato država prema njemu treba da se odnosi sa posebnim uvažavanjem, a ne sa podozrenjem i omalovažavanjem kao sada. Pravno i ekonomski, poreska kazna jedino ima opravdanje onda kada poreski obveznik izbegava da plati porez, dakle kada nanosi direktnu štetu poreskom poveriocu, a za sve druge slučajeve poreske nediscipline dovoljne su opomene i blaže kazne.

11. Atak na privatnu svojinu i svojinsku slobodu - postavljanje celog svojinskog sistema naglavačke -onaj ko je osnovao svoju firmu i uložio u nju svoj kapital nije dovoljno da plaća državi porez već mora da joj predočava sve aspekte svoga poslovanja kao da nije vlasnik već njen unajmljenik: kako kalkuliše cene, zašto je nekome poklonio jedan primerak svoje robe, zašto nije utužio dužnika i sl. Zakoni su krcati "štetočinskim normama" koje pogađaju privatnika i smanjuju mu dohodak. Pored poreza, taksa i naknada u poslovanju, država je privrednicima nametnula obaveze koje ih koštaju i terete: kupovina fiskalne kase, kupovina terminala (za koji obećana refundacija po pravilu nikada ne stiže), stalni mesečni trošak mobilne telefonske veze za terminal, trošak obaveznog godišnjeg servisiranja fiskalne kase, kupovina trgovačkih knjiga, obrazaca, traka,  trošak obezbezbeđenja prostora za višegodišnje čuvanje trgovačke i finansijske dokumentacije, plaćanje stalnog knjigovođe. Imovinska sloboda preduzetnika i pravnih lica je dodatno ugrozena monetarno-finansijskim propisima koji im zabranjuju da podizu svoj vlastiti novac sa svojih racuna i slobodno raspolazu njime, sto je suprotno praksi slobodne trzisne privrede. Privatni preduzetnici i njihov kapital, pored toga, nemaju u praksi jednak pravni tretman u poslovanju, jer su, u odnosu na drzavna i drustvena preduzeca, izlozeniji kontroli finansijske policije i inspekcije, poreskom izvrsenju i stecajnom postupku. Jednom recju, drzavnim i tzv. drustvenim preduzecima gleda se jos uvek "kroz prste", tolerise se njihova finansijska nedisciplina i nerad i veoma je tesko nad njima sprovesti sudsko izvrsenje.

PREDLOZI ZA REFORMU PORESKOG SISTEMA

-      porezima treba da se bave pravnici i ekonomisti, s tim što glavnu reč kod pisanja poreskih zakona treba dati pravnicima;

-       glavni cilj države treba da bude naplata propisanog poreza, i ako je on plaćen svaki drugi prekršaj preduzetnika (oznaka cena, sačinjavanje dnevnog izveštaja, izdavanje fiskalnog računa itd.) ne treba tretirati represivno, već opomenama i blažim kaznama;

-      prva poreska i tržišna kontrola kod poreskog obveznika treba da ima stručno-savetodavni karakter - da se obvezniku ukaže, ma koliko velike greške bile, u čemu greši i kako da to ispravi - i bez kažnjavanja, druga kontrola treba da ima značaj upozorenja i opomene, a tek kod treće treba da bude po zakonu omogućeno izricanje kaznenih mera. Ili uvesti makar slično kao što predviđa član 94. Zakona o igrama na sreću ("Službeni glasnik RS", br. 84/2004): "(1) Ako u obavljanju nadzora ovlašćeno lice utvrdi da se igra na sreću priređuje suprotno odredbama ovog zakona, bez odlaganja doneće rešenje kojim će naložiti otklanjanje utvrđenih nepravilnosti, odnosno nezakonitosti. (2) Ako priređivač ne postupi u skladu sa rešenjem iz stava 1. ovog člana, izvršiće se pečaćenje igračnice, kladionice, kao i privremeno oduzimanje stolova i automata za igre na sreću."Time će se uspostaviti klijentsko-uvažavajući odnos između države i preduzetnika, a ujedno onemogućiće se podmićivanje i korupcija.

-      kaznene mere, posebno novčane kazne za poreske prekršaje, treba prilagoditi snazi ekonomskog sistema u Srbiji, jer je "uobičajena" i olako predviđena kazna od 12.000 evra enormno visoka i za jednu Ameriku, a kamoli za devastiranu srpsku privredu;

-       poreski sistem, računovodstvo i vođenje knjigovodstva preduzeća treba pojednostaviti i osloboditi prevelikih formalnosti: knjiga, evidencija, odluka, obrazaca, prijava, rokova i sl.

-       poreze i doprinose treba smanjiti, a neke stope i ukinuti, pogotovo kod činjenice da su poslednjih godina znatno umanjena materijalna i socijalna prava građana iz budžeta,

-       poreske službe u opštinama treba svim poreskim obveznicima, pre svega paušalcima, da makar tromesečno šalju tačan pregled njihovih dospelih obaveza koje treba da izmire, čime bi ih poštedeli stajanja u redovima i saginjanja na šalterima, a ujedno bi povećali procenat redovnije poreske naplate;

OSTALI PREDLOZI

- CARINSKU KONTROLU I PROCEDURU PRILAGODITI SAVREMENOM DOBU I POTREBAMA GRADJANA. U carinskim propisima i na granicnim prelazima treba uvesti neophodne izmene u smislu bescarinskog tretmana i slobodnog prenosa savremenih licnih tehnickih aparata kao sto su: mobilni telefon, lap-top, palm-top, mobilni stampac, digitalna kamera i fotoaparat. PDA uredjaji i drugi aparati visoke tehnologije neophodni u zivotu, radu i komunikaciji savremenog coveka. Podrazumeva se da svaki covek danas moze svuda sa sobom da nosi te tzv. licne tehnicke pomocnike i ulazna i izlazna carinska sluzba treba takve uredjaje da tretira kao deo neophodnog licnog prtljaga bez ikakve potrebe da ih gradjanin prijavljuje, evidentira, popunjava formulare o tzv. privremenom iznosenju i unosenju robe i sl.

- OLAKSATI PROCEDURE I POJEDNOSTAVITI ORGANIZACIJU RADA. Mnoge procedure i formalnosti kod ostvarivanja prava gradjana, narocito u upravi i policiji, su jos uvek tako slozene, mucne i ponizavajuce da ih gradjani izbegavaju i odlazu koliko je god to moguce. To se posebno odnosi na pribavljanje raznih dokumenata, overu isprava, osnivanje preduzeca i drugih subjekata, pa je neophodno preduzeti mere u cilju olaksanja zivota gradjana, postovanja njihove licnosti i ustede njihovog vremena, kao sto su sledece:

- STOP KORUPCIJI I PODMICIVANJU. Korupcija u najvažnijim segmentima državne vlasti - u pravosuđu, državnoj administraciji i policiji, kao i u vitalno važnim društvenim delatnostima - u zdravstvu i u obrazovnom sistemu, pustila je snažne korene tako da sputava, obezvređuje i ugrožava osnovna građanska prava i slobode i privredno poslovanjeKorupcija je drustveno zlo koje treba hitno suzbijati i iskoreniti jer je ona poruga pravnim i etickim principima i rezultat covekove neslobode koju mu namece birokratizovana drzava sa komplikovanim aparatom, mocnim korporacijama i neodgovornim i moralno srozanim sluzbenicima. Ljigavi pipci korupcije pruzaju se i vertikalno, od osnove do vrha piramide vlasti, i horizontalno, u pojedinim institucijama i delatnostima, narocito u drzavnoj upravi, carini, policiji, pravosudju, zdravstvu i prosveti. Potrebno je uvesti dežurne telefone za prijavu slučajeva korupcije i to, posebno, za pravosuđe, za policiju, za državnu upravu i za carinu.

- PRUZITI PUNU ZASTITU LEGALNO STECENOJ IMOVINI. Privatna svojina je i dalje samo formalnopravno izjednacena sa drzavnom i tzv. drustvenom svojinom. Svaki dan se u Srbiji desavaju oruzane pljacke menjacnica, radnji, kioska, pa cak i stanova i gradjana na ulicama. Policija mora hitno poceti da neposredno stiti zivot gradjana, njihov telesni integritet i njihovo pravo na obavljanje delatnosti i privatnu imovinu jer je to njena ustavna obaveza. Svi kriticni i potencijalnim kriminalom ugrozeni objekti moraju biti pod pojacanom prismotrom i nadzorom policije koja mora biti spremna i odlucna da se se suprostavi svakom nasrtaju na privatnu imovinu. Jos uvek u ophodjenju drzave, policije i pravosudja prema privatnoj imovini ima starih predrasuda, uglavnom ne sistemskih vec onih koje proisticu is subjektivnog stava sluzbenika edukovanih u starom rezimu. Sada je doslo vreme sa porukom da je privatna imovina osnova covekove licne sigurnosti i imovinske slobode, da je atak na nju isto sto i nasrtaj na drzavnu imovinu, pa i vise od toga, te da joj stoga treba pruziti vrhunsku ustavnu, zakonsku, policijsku i sudsku zastitu.

- ENERGICNA BORBA PROTIV KRIMINALA. Svaki kriminal, posebno organizovani kriminal i mafija,bezakonje bilo koje vrste jesu atak na licni i imovinski integritet coveka, njegovu slobodu i dostojanstvo i treba ih zato nemilosrdno unistavati svim sredstvima. Kriminalitet vec sam po sebi, sama cinjenica da se desavaju pljacke, razbojnistva, ubistva i druga kako nasilna tako i nenasilna krivicna dela, uznemirava gradjane, cini ih neslobodnim i ukazuje na odsustvo preventive i na nesposobnost policije i drzave. Razbojnike, plackase i nasilnike i prevarante svake vrste ne mogu zaustaviti bilo kakve konvencije i proklamacije o ljudskim pravima vec, kad to nije uspela socijalna preventiva, samo organizovan pravni popredak sa efikasnom policijom i azurnim i rigoroznim sudovima. Policijski i sudski organi trebaju biti obuceni tako da prvenstveno stite prava i interese gradjana, njihov zivot, licnost i imovinu, a tek posle da stite drzavu i njene institucije. U jednakoj ugrozenosti privatnog i drzavnog dobra prednost u zastiti treba da uziva privatno dobro, u opredeljenju izmedju interesa gradjanina i interesa drzave prednost treba dati interesu gradjanina i čoveka.

(Biter Laub)