Ustanovljavanjem
određenih međunarodnih pravila ratnog prava, s početka
druge polovine XIX veka, započinje i razvoj međunarodnog
humanitamog prava. Neposredan povod za donošenje
Ženevske konvencije za poboljšanje položaja ranjenika
u vojskama u ratu 22. avgusta 1864. godine, bilo
je teško stradanje ranjenika na bojnom polju kod
Solferina krajem juna 1859. godine, u ratu između
Francuske i Sardinije, s jedne, i Austrije, s druge
strane, kada je u bici izginulo preko 43.000 vojnika,
oficira i podoficira, a u naredna dva meseca, usled
groznice i drugih bolesti, usred leta i tropskih
vrućina u ravnicama Lombardije, bez potrebne sanitetske
pomoći i nege, umrlo je još oko 40.000 ranjenika.
"Kakva agonija, koliko muke u danima 25,
26. i 27. juna! Povrede, pogoršane zbog vrućine
i nedostatka vode i nege, postaju još bolnije; zagušljiva
isparenja zagađuju vazduh... Na popločanim podovima
bolnica i crkava u Kastiljoneu postavljeni su, jedan
pored drugog, Ijudi svih nacionalnosti: Francuzi
i Arapi, Nemci i Sloveni; provizorno razmešteni
po crkvicama, nemaju više snage da progovore ni
reć, niti pak mogu da se pomaknu sa skučenog prostora
koji zauzimaju. Psovke, pogrdne reči i jauci koji
ne mogu biti istinito prizvani ni jednim izrazom,
odzvanjaju pod svodovima svetilišta. "Ah gospodine,
koliko patim! - rekao mi je neko od ovih nesrećnika,
napušteni smo i ostavljeni da umremo bedno i pored
toga što smo se dobro borili!" Uprkos podnetom
umoru i neprospavanim noćima, odmor je veoma daleko
od njih; u očaju oni preklinju lekara da im pomogne
ili se nemoćno previjaju od grčeva koji će se okončati
tetanusom i smrću.. Crne muve sleću na njihove rane
i sa svih strana stižu prestravljeni pogledi koji
ostaju bez ikakvog odgovora; kaput, košulja, meso
i krv stvorili su nekakvu užasnu i neopisivu masu
u kojoj su se crvi nastanili; mnogi sa užasom pomišljaju
da će ih crvi oglodati i čini im se da vide kako
izlaze iz njihovih tela ili potiču od milijarde
muva kojima je prostor ispunjen." (Anri Dinan:
Sećanje na Solferino, Ženeva, 1862. godine, str.
44).
Nakon ove vojne i humanitarne katastrofe,
pod impresijama knjige ratnog izvestača Anri Dinana
i na osnovu njegovih predloga, predstavnici šesnaest
zemalja okupljeni na Kongresu u Ženevi 1863. godine
preporučill su stvaranje ,,naclonalnih društava
pomoći", a godinu dana kasnije, na Diplomatskoj
konferenciji u Ženevi, usvojena je Ženevska konvencija
za poboljsanje položaja ranjenih vojnika u vojskama
u ratu koja je predvidela da ranjeni i bolesni vojnici
imaju pravo na medicinsku pomoć i negu bez obzira
na nacionalnost. Iz tih ideja, u tim godinama počinje
formiranje nacionalnih društava Crvenog krsta. Međunarodni
pokret Crvenog krsta i Crvenog polumeseca danas
broji 249 nacionalnih drustava, koja okupljaju 250
miliona članova.
Navedena konvenclja iz 1864. godine, kojoj je mala
Kneževina Srbija pristupila 12 godina posle - 24.
marta 1876. godine, poslužila je za ugled prilikom
donošenja Konvencije 1899. godine o prilagođavanju
načela Ženevske konvencije o ratovanju na moru,
a potom je 1906. godine revidirana. Godine 1929.
na Diplomatskoj konferenciji u Ženevi navedena konvencija
je još jednom revidirana, kada je donesena i Ženevska
konvencija u vezi sa postupanjem sa ratnim zarobljenicima.
Što se, pak, tiče civilnog stanovništva, Druga haška
konferencija je 1907. godine konstatovala da je
nemoguće pravno regulisati sve situacije u kojima
ono može biti ugroženo u ratu, pogotovo u slučajevima
agresije i okupacije, pa je zauzela stanovište,
koje je inkorporirano u Preambuli Haške konvencije
(IV) o zakonima i običajima rata na kopnu, a koje
glasi: ,,Dok jedan potpuniji zbornik zakona rata
ne bi mogao biti proglašen, Visoke strane ugovornice
smatraju korisnim da potvrde da, u slučajevima koji
nisu predviđeni propisima od njih usvojenim, stanovništvo
i učesnici u ratu ostaju pod zaštitom i vlašću načela
medunarodnog prava koja proizlaze iz običaja ustanovljenih
među prosvećenim narodima, iz zahteva čovečnosti
i zahteva javne svesti" (De Martensova klauzula).
Ženevske konvencije su 1949. godine, na Drugoj diplomatskoj
konferenciji, takođe u Ženevi, podvrgnute dubljoj
reviziji, kada su usvojene četiri ženevske konvencije
o zaštiti žrtava rata, i to: za poboljsanje položaja
ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu
(I), za poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika
i brodolomnika oruzanih snaga na moru (II), o postupanju
sa ratnim zarobljenicima (III) i o zaštiti građanskih
(civilnih) lica za vreme rata (IV). Docnije, 1977.
godine, usvojena su još dva protokola uz ove konvencije:
Protokol I i Protokol II, čime je ova humanitama
oblast, za sada, pravno uređena. |
