Pravila o vođenju rata i odnosu zaraćenih snaga dugo su se, a znatnim delom i danas, zasnivala na običajnom pravu. Medunarodna regulativa ratnog prava, u skladu sa tehničkim nivoom usavršavanja i izrade novih oružja i načina ratovanja, civilizacijskim dostignućima i razvojem medunarodne odgovomosti država i humanitamog prava, otpočinje u drugoj polovini XIX veka.

Jedan od prvih značajnih izvora Međunarodnog ratnog prava je Deklaracija o pomorskom pravu iz 1856. godine, poznatija kao Pariska deklaracija, koja sadrži pravila o pomorskom ratu (zabrana gusarenja, zabrana zaplene neutralne imovine, kao i pravilo o pomorskoj blokadi). Usledilo je, hronoloski gledano, donošenje nekoliko međunarodnih akata od kojih je najznačajnija Petrogradska deklaracija iz 1868. godine kojom su se strane ugovornice međusobno odrekle upotrebe određenih eksplozivnih projektila.

Haške konferencije o miru

U Hagu je 1899. godine održana Prva haška konferencija o miru, koja je svojim završetkom, 29. jula 1899. godine, rezultirala donošenjem tri konvencije i tri deklaracije: Konvencije o mirnim načinima rešavanja međunarodnih sporova, Konvencije o zakonima i običajima rata na kopnu i Konvencije o primeni načela Ženevske konvencije od 22. avgusta 1864. godine o položaju ranjenika u ratu, na ranjenike u pomorskim ratovima. Donete su i Deklaracija o zabrani, za vreme od pet godina, bacanja projektila i eksploziva iz balona i sličnih naprava, Deklaracija o zagušljivim gasovima i Deklaracija o rasprskavajućim zrnima. To je relatlvno skroman rezultat Konferencije koja je najavljivana kao skup koji će rešiti pitanje razoružanja i obezbedenja trajnog mira u svetu, a zapravo se, u odnosu na tako značajan cilj koji je zacrtala, bavila sekundarnim pitanjima. Ipak je Prva haška konferencija o miru stvorila predosnovu za Drugu hašku konferenciju o miru čija je priprema počela odmah ali zbog međunarodne konfliktne situacije, posebno u Rusiji (rusko - japanski rat i unutrašnji nemiri u Rusiji), nije mogla biti održana odmah posle Prve konferencije, kako je zamišljeno.

Druga haška konferencija o miru održana je takođe u Hagu od 15. juna do 18. oktobra 1907. godine, ali iako kao konferencija mlra nije raspravila pitanje razoružanja i uspostavljanja stalnog mira, ona je donela više uspelih konvencija koje se i danas uvažavaju kao veoma značajni izvori međunarodnog ratnog prava, tako da ih kao pravila običajnog prava primenjuju i one države koje te konvencije nisu ni ratifikovale. Usvojeno je trinaest konvencija i jedna deklaracija, i to: 1) Konvencija o mirnom rešavanju međunarodnih sporova, 2) Konvencija o ograničenju upotrebe sile za naplatu ugovornih dugova, 3) Konvencija o otvaranju neprijateljstava, 4) Konvencija o zakonima i običajima rata na kopnu, 5) Konvencija o pravima i dužnostima neutralnih država i lica u slučaju rata na kopnu, 6) Konvencija o režimu neprijateljskih trgovačkih brodova u početku neprijateljstava, 7) Konvencija o pretvaranju trgovačkih brodova u ratne brodove, 8) Konvencija o postavljanju automatskih kontaktnih podmorskih mina, 9) Konvencija o bombardovanju od strane pomorskih snaga za vreme rata, 10) Konvencija o prilagođavanju principa Ženevske konvencije na pomorski rat, 11) Konvencija o određenim ograničenjima prava uzapćenja u pomorskom ratu, 12) Konvencija o ustanovljenju Međunarodnog suda za pomorski plen, 13) Konvencija o pravima i dužnostima neutralnih država u pomorskom ratu i 14) Deklaracija o zabrani bacanja projektila i eksploziva iz balona.

Druga haška konferencija preporučila je u svom Finalnom aktu da se u istom razdoblju, kao što je Druga konferencija održana posle Prve, znači 1915. godine, održi i Treća konferencija o miru. Međutim, posle nekoliko godina započeo je višegodišnji Prvi svetski rat, tako da nova konferencija o miru takvog tipa nije održana.

Rad Druge haške konferencije dopunjen je na Londonskoj konferenciji 26. februara 1909. godlne koja je u posebnoj deklaraciji usvojila pravila o blokadi, krijumčarenju i drugim pitanjlma iz oblasti pomorskog prava.

Period između dva svetska rata

Između Prvog i Drugog svetskog rata doneto je više multilateralnih konvencija i drugih akata iz oblasti međunarodnog ratnog prava. Značajan je Protokol o zabrani upotrebe u ratu zagušljivih, otrovnih ili sličnih gasova i bakterioloških sredstava iz 1925. godine, kao i Protokol o pravilima podmorničkog rata iz 1936. godine. Donet je i niz drugih međunarodnih akata, pre svega konvencija i drugih sporazuma kojima se uređuju: pomorska neutralnost (Havana, 20. februar 1928), zaštita ranjenika i bolesnika u ratu i tretman ratnih zaro-bljenika (dve konvencije donete u Ženevi, 27. jula 1929), ograničenje mornaričkog naoružanja (London, 22. april 1930), zaštita civila i njihove imovine (Tokio, 1934 i Amsterdam, 1938), zaštita umetničkih i naučnih institucija i istorijskih spomenika - Pakt Roerich (Vašington, 15. april 1935), sudsko gonjenje i kažnjavanje ratnih zločina (London, 8. avgust 1945), sprečavanje i kažnjavanje zločina genocida (Njujork, 9. decembar 1948) idr.

Interesantan je pokušaj država koje su bile međusobno zaraćene strane u Prvom svetskom ratu, a koje će potom biti protivnice i u Drugom svetskom ratu, da se odreknu prava na rat. U Parizu je 27. avgusta 1928. godine petnaest država (među njima: Nemačka, Italija, Japan, Sjedinjene Američke Države, Francuska, Velika Britanija, Belgija, Poljska) potpisalo Ugovor o odricanju rata - Pariski pakt poznat pod nazivom Brian-Kelogov pakt. Ovaj ugovor stupio je na snagu 24. jula 1929. godine, a do 1939. godine prihvatile su ga 63 države, među njima i Jugoslavija. S obzirom da su ga prihvatile i zemlje koje će potom ustoličiti fašizam i povesti Drugi svetski rat, očigledno je da Brian-Kelogov pakt nije imao uspeha.

Period posle Drugog svetskog rata

Pored navedenih, od Drugog svetskog rata do danas doneto je više multilateralnih konvencija i drugih međunarodnih akata značajnih za oblast ratnog prava i bezbednosti, koji se po materiji koju regulišu mogu svrstati u više grupa.

U toku i posle Drugog svetskog rata savezničke države (Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez i Velika Britanija) donele su više međunarodnih akata sa ciljem kažnjavanja fašističkih zločinaca iz tog rata. Pravna osnova za vođenje Nirnberškog procesa i osudu vinovnika zločina protiv čovečnosti i medunarodnog prava stvorena je na osnovu Moskovske deklaracije o odgovomosti hitlerovaca za počinjena zverstva, od 30. oktobra 1943. godine, zaključaka konferencija u Teheranu, Jalti i Potsdamu, Londonskog sporazuma savezničkih sila o sudskom gonjenju i kažnjavanju glavnih ratnih zločinaca Evropske osovine od 8. av-gusta 1945. godine, Statuta Međunarodnog vojnog suda i Zakona broj 10 o kažnjavanju lica odgovomih za ratne zločine, zločine protiv mira i protiv čovečnosti donesenog u Berlinu 20. decembra 1945. godine.

U cilju suzbijanja i kažnjavanja najtežih zločina donete su Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida od 9. decembra 1948. godine, kao i Konvencija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečanstva od 26. novembra 1968. godine. Osim tih konvencija Ujedinjenih nacija, u okviru Saveta Evrope doneta je Evropska konvencija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti od 25. januara 1974. godine - European Convention on the Non-Applicability of Statutory Limitations to Crimes against Humanity and War Crimes, Strazbur, 25. januar 1974. Ova evropska konvencija je stupila na pravnu snagu tek posle 30 godina: 27. juna 2003. godine, pošto ju je, uz Norvešku i Rumuniju, ratifikovala i Belgija.

Zaštita ljudskih prava u slučaju oružanih sukoba predmet je Rezolucije UN XXIII usvojene na Međunarodnoj konferencijl o ljudskim pravima u Teheranu, 12. maja 1968. godine, kao i Rezolucije 2444 koju je donela Generalna skupstina Ujedinjenih nacija 19. decembra 1968. godine.

Zaštita kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba uređena je Konvencijom zaključenom u Hagu 14. maja 1954. godine i protokolom uz tu konvenciju.

Posebnom konvencijom zaštićena je životna sredina od bilo kakvih vojnih ili neprijateljskih dejstava kojaje mogu izmeniti na štetu čoveka (1976).

Usvojen je, pre svega pod okriljem Ujedinjehih nacija, ceo set medunarodnih konvencija i drugih akata koji se odnose na zabranu upotrebe i redukciju određenih vrsta oružja.

Tako, Konvencijom o zabrani usavršavanja, proizvodnje ili stvaranja zaliha bakteriološkog (biološkog) i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju od 10. aprila 1972. godine, države ugovornice su se obavezale da nikada i ni pod kojim okolnostima neće usavršavati, proizvoditi, stvarati zalihe ili na neki drugi način sticati ili čuvati mikrobiološke ili druge biološke agense ili toksine, bez obzira na njihovo poreklo ili način proizvodnje, koji po tipu i količini nisu namenjeni upotrebi u profilaktičke, zaštitne ili druge mirnodopske svrhe, a to se isto odnosi i na oružje, opremu ili sredstva namenjena da koriste takve agense ili toksine u svrhe neprijateljstava ili za oružane sukobe.

Zabranjena je upotreba i posebno opasnog klasičnog oružja, donošenjem Konvencije o zabrani ili ograničavanju upotrebe izvesnih vrsta klasičnog oružja za koja se može smatrati da imaju prekomerne traumatske efekte ili da deluju bez razlike u pogledu ciljeva od 10. oktobra 1980. godine (Ženeva), sa dodatnim protokolima. Jugoslavija je ratifikovala ovu konvenciju sa prva tri protokola, koji su doneseni istovremeno sa Konvencijom, ali ne i Dopunski protokol od 3. maja 1996. godine o zabrani ili ograničavanju upotrebe mina, mina iznenađenja i drugih naprava, koji je stupio na snagu 3. decembra 1998. godine i koji su takođe ratifikovale mnoge države, što se vidi iz pregleda datog posle ovog međunarodnog akta. Uz ovu konvenciju prethodno (1995) je donet Protokol IV, koji Jugoslavija takode nije ratifikovala, a koji se inače odnosi na nedozvoljenu upotrebu laserskog oružja.

Značajne su dve novije konvencije koje se odnose na zabranu nagaznih ili preciznije - protivpešadijskih mina, hemijskog oružja i drugih sredstava koja dovode do teških oštećenja i destrukcija: Konvencija o zabrani proizvodnje, upotrebe, stvaranja zaliha i prenosa protivpesadijskih mina i o njihovom uništavanju od 18. septembra 1997. godine Na potrebu urgentnog rešavanja problema mina u svetu ukazano je na Konferenciji posvećenoj minama, održanoj u okrilju Ujedinjenih nacija januara 1997. godine (posle toga je doneta Konvencija) kada su izneti podaci o broju još uvek rasejanih mina po svetu: najviše u Egiptu (23 miliona), Iranu (16 miliona), Angoli (15 miliona), Avganistanu i Iraku (po 10 miliona), Kambodži (6 miliona), Vijetnamu (3,5 miliona), Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj (po 3 miliona), Jugoslaviji (500 hiljada) i dr. i Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njegovom uništavanju od 3. septembra 1992. godine. Ove konvencije upotpunjuju več postojeće konvencije kojima je izvršeno ograničavanje sredstava ratovanja.