Povelja Ujedinjenih nacija

Savremena međunarodna regulativa ljudskih sloboda i prava započinje Poveljom Ujedinjenih nacija l945. godine koja kao jedan od globalnih ciljeva te organizacije proglašava neophodnost saradnje između država radi rešavanja ťmedjunarodnih problema ekonomske, socijalne, kulturne ili humanitarne prirode i unapredjivanje i podsticanje poštovanja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veruŤ (član 1. stav 3.). Isto tako Poveljom su obavezani svi članovi Ujedinjenih nacija da preduzimaju zajedničku i pojedinačnu akciju u cilju stvaranja uslova stabilnosti i blagostanja koji su neophodni za miroljubive i prijateljske odnose izmedju naroda, zasnovane na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda, kao i da rade na sveopštem poštovanju i uvažavanju ljudskih prava i osnovnih sloboda bez bilo kakve diskriminacije, zatim u pravcu povećanja životvnog standarda, punog zaposlenja i uslova za ekonomski i socijalni napredak i razvoj, kao i na planu rešavanja medjunarodnih ekonomskih, socijalnih, zdravstvenih i srodnih problema kao i medjunarodne kulturne i prosvetne saradnje (čl. 55, 56 Povelje).

Univerzalna deklaracija

Poveljom su, dakle, ljudska prava poprimila internacionalni karakter koji će potvrditi tri godine nakon toga usvojena Univerzalna (ili opšta) deklaracija o ljudskim pravima (1948) koja utvrđuje i proglašava ceo korpus najvažnijih gradjanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih sloboda i prava.

Paktovi o ljudskim pravima

U Ujedinjenim nacijama, nakon toga, 1966. godine, doneta su i dva značajna medjunarodna Pakta koji dodatno razradjuju slobode i prava koje je proklamovala Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i za razliku od te deklaracije koja nema karakter medjunarodnog ugovora, usvajanjem ovih paktova preko 130 zemalja pravno se obavezalo da će garantovati i štititi osnovna ljudska prava i slobode. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima revidiran je kroz dva fakultativna protokola.

Regionalni dokumenti o ljudskim pravima

Pored ovih osnovnih globalnih medjunarodnih dokumenata, donet je i jedan broj regionalnih multilateralnih medjunarodnih akata kojima su takodje zajamčene navedene slobode i ljudska prava. Sa aspekta evropskih zemalja naročito je značajna Konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), doneta u okviru Saveta Evrope, koja ne samo što štiti osnovna ljudska prava i slobode, pre svega gradjanska i politička prava, već ustanovljava i mehanizme nadzora nad ostvarivanjem i zaštitom tih prava i sloboda. Države Evropske unije usvojile su 17.decembra 2000.godine Povelju o osnovnim pravima u Evropskoj uniji. Države Severne i Južne Amerike u okviru interameričke organizacije država, usvojile su Američku konvenciju o ljudskim pravima 1969) , koja razradjuje i garantuje gradjanska i politička kao i ekonomska, socijalna i kulturna prava koja su inače zajemčena Univerzalnom deklaracijom i Paktovima. Za zemlje Afrike u oblasti ljudskih prava od značaja je Afrička povelja o pravima čoveka i naroda (1981) .
Na navedenim medjunarodnim dokumentima, prvenstveno onim globalnog značaja, zasnivaju se ili iz njih neposredno proizlaze sve druge medjunarodne konvencije multilateralnog ili bilateralnog karaktera koje se tiču ljudskih prava. Neka od ovih prava i sloboda posebno su uredjena odredjenim konvencijama, npr. ukidanje raznih oblika diskriminacije i neravnopravnosti, suzbijanje i kažnjavanje zločina aparthejda, zabrana torture i drugih surovih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, sprečavanje i kažnjavanje zločina genocida itd. Medjutim sve njih prožima Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u koju je ťutisnuta vekovna evolucija prirodnog prava čovekaŤ , koja je nakon svojih navršenih jubilarnih 50 godina postala mnogo više od obične deklaracije koja neobavezno proklamuje odredjena prava, s obzirom da je već do te mere ušla u svest naroda i država (prevedena na 250 jezika) da više govori jezikom morala i običaja nego prava.

Novi aspekti ljudskih prava

Iako pomenuti medjunarodni instrumenti, pre svega oni doneti u okviru Ujedinjenih nacija, svojom širinom i univerzalnošću, u većoj ili manjoj meri štite ceo korpus ljudskih prava i sloboda, ipak se pokazalo da novo vreme sa razvojem nauke, tehnologije i medicine zahteva dodatno normativno regulisanje i preciziranje odredjenih ljudskih prava jer su se pojavile neslućene mogućnosti u oblasti biologije i medicine, pogotovo genetskog inženjeringa koje daju mogućnost kloniranja ljudskih bića, presadjivanja ljudskih organa, kao i raznih eksperimenata sa ljudskim embrionom kako in vivo tako i in vitro. Stoga je Generalna skupština Ujedinjenih nacija krajem 1997. godine usvojila Opštu deklaraciju o ljudskom genomu i pravima čoveka, a Savet Evrope usvojio je posebnu konvenciju o zaštiti ljudskih prava i ljudskog bića sa aspekta primenjene biologije i medicine (1997) uključujući i zabranu kloniranja ljudskih bića (Protokol , 1998) i pravila o kontrolisanoj transplantaciji organa i tkiva ljudskog porekla (Dodatni protokol, 2002).

Kategorizacija ljudskih prava

U katalogu ljudskih prava i sloboda koji kreira Univerzalna deklaracija a potom nastavljaju i podržavaju i drugi medjunarodni dokumenti, ljudska prava i slobode se uglavnom dele na dve široke skupine: na gradjanska i politička prava, s jedne strane i na ekonomska, socijalna i kulturna prava, s druge strane.
U kategoriju gradjanskih prava spadaju pre svega: pravo na život, pravo na slobodu i ličnu bezbednost, zabrana ropstva, zabrana mučenja i surovog, neljudskog ili ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja, zabrana samovoljnog hapšenja, pritvaranja ili proganjanja, pravo na pretpostavljenu nevinost u krivičnom postupku, pravo na pravično i nepristrasno sudjenje u svim pravnim postupcima i pred svim organima vlasti, pravo na privatnost čoveka, pravo na posedovanje imovine i raspolaganje istom.
U kategoriju političkih prava spadaju prvenstveno: sloboda govora, sloboda vere, sloboda udruživanja i mirnog okupljanja, sloboda kretanja koja uključuje pravo svakoga da napusti bilo koju zemlju, uključujući i sopstvenu, kao i pravo da se vrati u svoju zemlju, zatim pravo na državljanstvo, pravo gradjana da biraju i budu birani u organe vlasti kao i da neposredno ili posredno učestvuju u upravljanju javnim poslovima.
Univerzalna deklaracija u članu 22. proglašava da ťsvako, kao član društva ima pravo… da ostvaruje ekonomska, socijalna i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i putem medjunarodne saradnje a u skladu sa organizacijom i sredstvima svake državeŤ. S tim u vezi, ekonomsko-socijalna prava su: pravo na rad, pravo na zaštitu od nezaposlenosti, pravo na jednaku platu za jednak rad, pravo na odgovarajuće materijalno obezbedjenje u slučaju nezaposlenosti, pravo na odgovarajući životni standard, pravo na ograničeno radno vreme, pravo na odmor uključujući i plaćeni odmor, pravo gradjana na socijalnu sigurnost, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, kao i pravo na besplatno osnovno školovanje. Što se tiče kulturnih prava podrazumeva se pravo svakog čoveka da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, uživa u umetnosti i učestvuje u naučnom napretku i dobrobiti koji otuda proističu, (član 27. Univerzalne deklaracije).
Prema vrsti dobra koje se štiti međunarodnim dokumentima pojedina ljudska prava i slobode mogu se svrstati u više grupa, počev od onih egzistencijalnih,bitnih za čoveka kao živo biće, kao što je pravo na život i slobodu koji su jednako bili važni pračoveku (homo primigenius) i današnjem čoveku, preko onih koja su od značaja za čoveka kao razumno biće (homo sapiens), kao što su pravo na: ljudsko dostojanstvo, jednakost, slobodu misli veroispovesti, privatnost, imovinu i dr., do onih koja su rezultirala iz razvoja ljudske civilizacije i bez kojih bi savremeni čovek (homo politicus) bio uskraćen za važna prava i tekovine demokratskog društva i pravne države: pravo na slobodne izbore, pravo na socijalnu sigurnost, sloboda izražavanja, mirnog okupljanja i udruživanja i dr.
U poslednje vreme govori se o ťgenerecijskoj podeli ljudskih pravaŤ u kojoj su najpre nastala ťljudska prava prve generacijeŤ tj. građanska i politička prava, zatim ťljudska prava druge generacijeŤ tj. ekonomska, socijalna i kulturna prava, i zatim ťljudska prava treće generacijeŤ koja mahom obuhvataju kolektivna prava čiji je titular narod, društvo ili zajednica: pravo na samoopredeljenje, pravo na razvoj, pravo na sopstvene prirodne resurse, pravo na zdravu životnu okolinu i dr.

1) Pravo na život, telo, zdravlje i dignitet ljudskog bića.

Ova prava imaju svakako, svoj biološki koren, ali, neporecivo, i humanoidni karakter, pogotovo kada se tiču mogućih atakovanja na čovekov telesni integritet i dignitet savremenim naučnim metodama.
Pravo na život proklamuje Univerzalna deklaracija (član 3), a takođe i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (član 6), kao i regionalne konvencije i povelje. Članom 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima utvrđeno je zakonom zaštićeno pravo na život, a Protokolom broj 6.od 28.aprila 1983.godine ukinuta je smrtna kazna za vreme mira, s tim što države članice Konvencije mogu u svojim zakonima predvideti odredbe o smrtnoj kazni u pogledu akata učinjenih za vreme rata ili neposredne ratne opasnosti. Parlamentarna skupština Saveta Evrope i Komitet ministara podstiču države članice da potpuno ukinu smrtnu kaznu ne samo u vreme mira već i doba rata, kao i da uvedu moratorijum na izvršenje smrtnih presuda. Ukidanje i zabrana smrtne kazne u svim okolnostima izvršeni su Protokolom broj 13, uz Evropsku konvenciju, od 3. maja 2002. godine. Drugi fakultativni protokol (1989) uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima takođe ima za cilj ukidanje smrtne kazne i nalaže državama ugovornicama da preduzmu sve neophodne mere u okviru svoje nadležnosti u tom cilju.
Univerzalnom deklaracijom, Paktom o građanskim i političkim pravima, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i drugim dokumentima, telo i zdravlje čoveka i njegov telesni integritet i dignitet zaštićeni su na uopšten ili indirektan način (jednakost u dostojanstvu i pravima, zabrana mučenja i ponižavanja, pravo na život, slobodu, privatnost ). Međutim u najnovije vreme naučna dostignuća u biologiji i medicini otvorila su razne nehumane i nenaučne eksperimente na polju kloniranja ljudskih bića, presađivanja delova tela, eksperimenata sa lekovima i zdravljem i sl. što je dovelo i do međunarodne regulative tih pitanja. Savet Evrope je usvojio Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i digniteta ljudskog bića sa aspekta primenjene biologije i medicine (Oviedo,1997) kojom se zahteva primena profesionalnih standarda i saglasnost pacijenta kad su u pitanju intervencije u vezi sa njegovim zdravljem, zabranjuje medicinski asistirana reprodukcija (izbor pola deteta), redukuje na nužnu meru, samo u preventivne, dijagnostičke ili terapeutske svrhe, modifikacija ljudskog genoma, predviđa zaštita davalaca i primalaca ljudskih organa i tkiva i, između ostalog, zabranjuje stvaranje ljudskih embriona za potrebe istraživanja. Zabranu kloniranja tj. stvaranja genetski identičnog ljudskog bića koje sa drugim ima zajednički nukleusni genski sklop , precizira Dodatni protokol (Pariz, 1998) uz navedenu konvenciju. O primeni ove konvencije i nadzoru nad njenim sprovođenjem stara se posebno formirani za tu svrhu, Upravni komitet za bioetiku (CDBI) predviđen u članu 32.Konvencije. Značaj i aktuelnost ovog pitanja na ulasku u treći milenijum podstakao je i Ujedinjene nacije da se izjasne po istom donošenjem Opšte deklaracije o ljudskom genomu i pravima čoveka (1997), kao i osnivanjem, 12. decembra 2001. godine rezolucijom 56/93, posebnog ad hoc Komiteta za pripremu međunarodne konvencije protiv reproduktivnog kloniranja ljudskih bića (international convention against the reproductive cloning of human beings.).

2) Zabrana ropstva, torture, nehumanog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja i drugih oblika prisile.

Univerzalna deklaracija proklamuje da niko ne sme biti držan u ropstvu ili potčinjenosti, zabranjujući trgovinu robljem u svim oblicima (član 4), kao ni da niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili svirepom, nečovečnom li ponižavajućem postupku ili kazni (član 5). I drugi međunarodni ugovori i ostali dokumenti o ljudskim pravima predviđaju ove zabrane, ukljkučujući i zabranu prinudnog rada. S tim u vezi, u okviru Ujedinjenih nacija doneta je posebna Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (1984) i ustanovljen je naročit organ za njeno praćenje i primenu – Komitet protiv torture (član 17). U toj materiji takođe je doneta i Evropska konvencija o sprečavanju mučenja i nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (1987), u vezi s kojom je 1989.godine osnovan Evropski komitet za sprečavanje torture koji je razradio jedan broj standarda koji imaju za cilj zaštitu zatvorenika od torture i drugih nehumanih ili ponižavajućih postupaka ili kažnjavanja, uključujući zatvaranje u samicu, disciplinu, kontakte sa spoljnim svetom, kao i žalbene i inspekcijske postupke.U cilju uvođenja humanog postupanja Savet Evrope usvojio je i Evropska zatvorska pravila (1987).
U istom cilju i Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je više dokumenata:
- Kodeks ponašanja lica odgovornih za primenu zakona ( rezolucija br.34/169 od 17.decembra 1979););
- Principi medicinske etike koji se primenjuju na ulogu zdravstvenog osoblja, naročito lekara, u zaštiti zatvorenika i lica u pritvoru od torture i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (rezolucija br.37/194 od 18.decembra 1982);
- Garancije za zaštitu prava lica nad kojima treba da bude izvršena smrtna kazna (rezolucija br.1984/50 od 25.maja 1984);
- Skup pravila o zaštiti svih lica podvrgnutih bilo kom obliku pritvora ili zatvora (rezolucija br.43/173 od 9.decembra 1988);
Značajan broj multilateralnih konvencija odnosi se na zabranu ropstva i ustanova i prakse sličnih ropstvu ,kao i zabranu trgovine ljudima. To su konvencije zaključivane na samom početku 2o-tog veka i posle Prvog svetskog rata kada je provođena intenzivna međunarodna regulativa u cilju ukidanja i zabrane institucije ropstva koja brutalno dehumanizuje i ponižava čoveka oduzimajući mu sva ljudska prava i slobode. Većinu tih konvencija ratifikovala je Kraljevina Jugoslavija, a neke dopunske protokole i FNR Jugoslavija posle Drugog svetskog rata, i bez obzira na izvesnu istorijsku prevaziđenost , sa današnjeg aspekta te konvencije i danas imaju značajnu pravnu i političku ulogu a i u zbirci ugovora u Ujedinjenim nacijama daje im se jednak tretman kao i drugim konvencijama.

3) Pravo na slobodu,ličnu sigurnost, jednakost i nediskriminaciju.

Ovaj korpus ljudskih prava zaštićen je svim opštim dokumentima o ljudskim pravima. Tako, član 5.Evropske konvencije o ljudskim pravima odnosi se na zaštitu fizičke slobode, a posebno na slobodu od proizvoljnog hapšenja ili pritvaranja, obezbeđujući garancije za određena osnovna proceduralna prava, kao naprimer, pravo na hitnu informisanost o razlozima hapšenja, pravo na izvođenje takvog lica pred sud bez odlaganja i pravo na ulaganje žalbe i neodložni postupak po istoj .
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima predviđa da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima (član 1), da svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene tom Deklaracijom, bez obzira na razlike u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti (član 2), da svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti (član 3), kao i da su svi pred zakonom jednaki i da imaju pravo bez ikakve razlike na podjednaku zaštitu zakona (član 7).
Protiv nejednakosti i diskriminacije na rasnoj osnovi donete su, pre svega, Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije (1966), Međunarodna konvencija o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda (1973) i Međunarodna konvencija protiv aparthejda u sportu (1985). Za ukidanje razlika po osnovu pola zalažu se Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (1979) i Konvencija o političkim pravima žena ((1953). Zatim, tu je konvencija o borbi protiv diskriminacije u oblasti prosvete (1960), Konvencija koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja (1960), kao i mnoge druge konvencije, posebno u oblasti rada i zapošljavanja.
U okviru evropskih država sloboda bez diskriminacije zaštićena je Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i Evropskom socijalnom poveljom (1996). Institucije koje u ime Saveta Evrope deluju na tom planu su, pre svega, Evropski sud za ljudska prava i Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije. Ova komisija nastala je kao sastavni deo planske akcije Saveta Evrope, preduzete od 1993.godine, protiv rasizma, ksenofobije, antisemitizma i netolerancije, kao i porasta broja nasilja u prvom redu protiv migranata i ljudi imigrantskog porekla, sa ciljem jačanja zakonskih i političkih garancija i unapređenja međudržavne saradnje na tom planu.
Što se tiče jednakosti između muškaraca i žena, Evropska konvencija o ljudskim pravima nema načelnu odredbu takvog karaktera, ali u članu 14. zabranjuje svaku razliku zasnovanu na razlici polova, a princip jednakosti supružnika u pogledu njihovih prava i odgovornosti u braku pridodat je Konvenciji kroz odredbe Protokola broj 1. U okviru Saveta Evrope doneto je više dokumenata u cilju uspostavljanja što potpunije i šire jednakosti polova. Evropska socijalna povelja, revidirana 1996.godine, obezbeđuje niz prava za žene kao majke i radnice.

4) Pravo na privatnost, porodični život, stan i prepisku.

U pogledu ovih prava Univerzalna deklaracija o pravima čoveka (član 12) i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (član 17) predviđaju: Niko ne sme biti izložen proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti protivzakonitim napadima na čast i ugled i ima pravo na zakonsku zaštitu od takvog mešanja ili napada.
Ova prava su zaštićena članom 8.Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, s tim što izuzetno javna vlast može narušiti ova prava jedino onda kada je to, u skladu sa zakonom, neophodno zbog interesa nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje , kao i radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih. I Evropska socijalna povelja sadrži niz odredaba o zaštiti dece i porodice. Zbog ugroženosti privatnog života razvojem kompjuterske tehnologije i automatske obrade podataka ,kada javne vlasti i komercijalne organizacije mogu zloupotrebiti kompjuterizovane podatke koje imaju o građanima, u okviru Saveta Evrope usvojena je evropska Konvencija o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka (1981). Osnovan je i poseban Savetodavni konsultativni komitet čiji je zadatak da pruža pomoć u implementaciji Konvencije (član 18).
S tim u vezi, Komitet ministara Saveta Evrope izdao je više preporuka sa ciljem zaštite privatnosti automatski obrađenih podataka, među kojima su: podaci medicinske prirode (1981), podaci u policijskim dosijeima (1987) podaci o zaposlenosti (1989), podaci o finansijskim plaćanjima i transakcijama (1990), zatim posebnim preporukama uređeno je prenošenje podataka trećim licima putem javnih institucija (1991), kao i zaštita personalnih podataka u oblasti telekomunikacija, posebno telefonskih usluga (1995). Mnoga pitanja iz oblasti porodičnog života, posebno ona koja se tiču jednakosti roditelja u vršenju svojih prava i obaveza prema deci i o zaštiti prava i interesa dece, uređena su posebnim konvencijama Saveta Evrope. U više slučajeva o ovoj kategoriji ljudskih prava rešavao je i Evropski sud za ljudska prava.

4) Pravo na slobodu misli, savesti, veroispovesti i izražavanja.

Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, što podrazumeva slobodu promene veroispovesti ili ubeđenja i slobodu da čovek sam ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, manifestuje svoju veru ili ubeđenje putem nastave,, ispovedanjem vere i obavljanjem obreda . Svako ima pravo i na slobodu mišljenja i izražavanja,što obuhvata i pravo da ne može biti uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice. Ova prava sadržana su u odredbama čl.18. i 19. Univerzalne deklaracije o pravima čoveka i u čl.18. i 19. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
Zaštita ovih prava i sloboda predviđena je i u čl. 9. i 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i smatra se jednim od stubova demokratije.
Pravo na slobodu misli, savesti i vere potvrđeno je i u više deklaracija i rezolucija Ujedinjenih nacija, kao što je Deklaracija o ukidanju svih oblika netrpeljivosti i diskriminacije zasnovane na veri ili uverenju (1981) i nedavno usvojena Rezolucija o otklanjanju svih oblika verske netrpeljivosti (1998). U Savetu Evrope razmatrana su ova pitanja kad je reč o odbijanju služenja vojne obaveze i amnestiranja onih lica koja služe zatvorsku kaznu zbog svojih ubeđenja i savesti. U vezi s tim Komitet ministara SE usvojio je Preporuku (87/8) : “Svako ko je sposoban za služenje vojne obaveze a ko, iz razloga svojih čvrstih ubeđenja, odbija da bude umešan u upotrebu oružja, imaće pravo da bude oslobođen obaveze da služi tu obavezu (pod određenim uslovima). …Ta lica mogu biti sposobna za služenje alternativne obaveze”., (Rezolucija Parlamentarne skupštine SE 801 iz 1983.godine) i tretmana sekti i novih verskih pokreta (Preporuka 1178 iz 1992.godine).
Pravo na slobodu misli, savesti i vere nalazi svoj transparentni izraz u slobodi izražavanja bez koje se ni mnoga druga prava i slobode ne bi mogle manifestovati ,suštinski iskazati i oživotvoriti. ťSloboda izražavanja ne odnosi se samo na informacije i ideje koje su povoljno prihvaćene nego i na one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju državu ili bilo koji sektor populacije. Takvi su zahtevi pluralizma, tolerancije i širokog načina razmišljanja bez kojih ne može biti demokratskog društva. To znači…da svaka formalnost, uslov, ograničenje ili kazna , nametnuti u ovoj oblasti, moraju biti u srazmernom odnosu sa legitimnim ciljem koji se želi postićiŤ
U tom smislu poznat je spor pred Evropskim sudom za ljudska prava (Sunday Times protiv V.Britanije, 1979) zbog naredbe britanskog suda da se zabrani objavljivanje članka u novinama Sunday Times pre okončanja sudskog postupka. U članku se govorilo o otkriću da su mnogobrojna novorođenčad pretrpela pri samom porođaju teška oštećenja, jer su njihove majke uzimale pilule "talidomid" za vreme trudnoće. Sud je utvrdio da je sudska naredba imala karakter povrede slobode izražavanja: taj članak u pomenutim novinama imao je karakter legitimnog javnog interesa i javnost je imala pravo da pročita njegov sadrčaj i pored toga što je zakonska procedura bila u toku.
Komitet ministara Saveta Evrope usvojio je 29.aprila 1982.godine Deklaraciju o slobodi izražavanja kojom je potvrdio značaj prava iz člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima kako bi se obezbedilo ťodsustvo cenzure ili bilo kakve proizvoljne kontrole ili ograničenjaŤ u sredstvima javnog informisanja i podržao ťpostojanje velike raznovrsnosti nezavisnih i autonomnih medija, koji odražavaju raznolikost ideja i mišljenjaŤ. Na Ministarskoj konferenciji Saveta Evrope održanoj u Pragu, decembra 1994.godine, koja je bila posvećena politici u vezi sa sredstvima javnog informisanja, usvojeni su Deklaracija i Akcioni plan koji razrađuju brojna pitanja (posedovanje i kontrolu medija, pristup informacijama, zaštitu novinara, problem nasilja u medijima, zvučno i audiovizuelno piratstvo i dr.).
U okviru Saveta Evrope usvojena je Evropska konvencija o prekograničnoj televiziji od 5.maja 1989.godine, stupila na snagu 1.maja 1993.godine, koja ustanovljava pravni okvir i određena pravila za prekogranične servise, obavezujući strane ugovornice da garantuju prijem ulazećih programskih sadržaja i nerestriktivnu retransmisiju emitovanih sadržaja iz drugih država na svojoj teritoriji. I Evropska Unija ima slično usmerenje kroz aktivnosti pod nazivom ťTelevizija bez granicaŤ.

5) Pravo na pravično suđenje.

Ovo pravo garantovano je članom 10.Univerzalne deklaracije, članom 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim stvarima, a takođe i članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Tim odredbama je normativno uređen položaj čoveka u sudskom i drugom postupku pri čemu je svima garantovan jednak položaj i, pre svega, pravo na pravično i javno suđenje u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, ustanovljenim na zakonskim osnovama. Pravo na pravično suđenje bazira na nizu pravnih načela, među kojima su: princip prezumpcije nevinosti, princip efikasnog i ažurnog vođenja postupka, pravo na korišćenja efikasnog pravnog sredstva, načelo non bis in idem, zabrana retroaktivnosti krivičnog zakonodavstva i dr. Komitet ministara Saveta Evrope usvojio je posebnu Preporuku o nezavisnosti, efikasnosti i ulozi sudija (R-94/12). I Evropski sud za ljudska prava rešavao je sporove iz ove oblasti.
Osnovni principi Ujedinjenih nacija vezani za nezavisnost sudstva sadrže principe o nezavisnosti sudstva , o slobodi izražavanja i udruživanja sudija, o njihovoj kvalifikaciji, izboru i obrazovanju, o uslovima rada i trajanju mandata, o čuvanju profesionalne tajne i o imunitetu, kao i o disciplinskim merama, suspendovanju i opozivanju sudija.

6) Pravo na neometano uživanje imovine.

Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam ili u zajednici s drugima. Niko ne sme samovoljno biti lišen svoje imovine. Ove odredbe o zaštiti vlasništva sadrži Univerzalna deklaracija o pravima čoveka (član 17). To podrazumeva ne samo slobodu sticanja i posedovanja imovine, već isključuje i pravo bilo kome da drugome samovlasno oduzima imovinu. Oduzimanje u javnom interesu, putem eksproprijacije, nije protivno navedenim principima pod uslovom da bude provođeno restriktivno i obavezno praćeno pravičnom tržišnom naknadom. S tim u vezi, u zemljama istočne i centralne Evrope postavilo se pitanje restitucije imovine (denacionalizacije) koje tzv. zemlje u tranziciji rešavaju svojim unutrašnjim zakonodavstvom, u skladu sa opštim načelima o zaštiti i očuvanju ljudskih prava i sloboda u tom domenu.
O pravu na imovinu govori i član 1.Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima: ťSvako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina i kazni.Ť
Zaštita imovine i imovinskih prava i interesa obezbeđena je posebnim konvencijama u raznim oblastima, a posebno kad je reč o robnom prometu i trgovini, transportnim sredstvima, autorskim i patentnim pravima i naknadi štete. Tekstovi konvencija sa takvim odredbama izloženi su u odgovarajućim oblastima i knjigama ove edicije međunarodnih ugovora.

7) Pravo na slobodu kretanja i nastanjivanja

Ovo pravo proklamovano je u članu 13.Univerzalne deklaracije o pravima čoveka, kao i u članu 12. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim stvarima. Tim međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima svakome ko se legalno nalazi na teritoriji jedne države zajemčeno je pravo slobode kretanja i izbora mesta stanovanja u granicama te države. Svako ima pravo da napusti svaku zemlju, uključujući i svoju vlastitu, i niko ga ne može samovoljno lišiti prava da se vrati, odnosno uđe u svoju zemlju.
S tim u vezi je i pravo na azil koje je zajemčeno svakome kao zaštita od proganjanja, ali je isključeno onda kada se radi o slučaju gonjenja zbog krivičnog dela nepolitičke prirode ili postupaka i radnji protivnih ciljevima i načelima Ujedinjenih Nacija (član 14.Univerzalne deklaracije).

8) Sloboda mirnog okupljanja i sloboda udruživanja.

Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodnog udruživanja s drugim licima, što uključuje i pravo da obrazuje sindikate i da im slobodno pristupa radi zaštite svojih interesa, s tim što je nedopustivo primoravanje bilo koga da pripada nekom udruženju (član 2o.Univerzalne deklaracije i čl.21-22.navedenog Međunarodnog pakta). Sloboda okupljanja podrazumeva susrete ljudi i razmenu ideja i mišljenja u širem i neformalnijem okviru nego što je značenje reči ťudruživanjeŤ čime se omogućava razvoj i unapređivanje demokratskog društva i njegovih institucija. Ova prava garantuju i drugi opšti dokumenti o ljudskim pravima, kao što je Evropska konvencija o ljudskim pravima (čl.5. i 11).
Neodvojivo od slobode udruživanja je pravo osnivanja sindikata i sindikalnog udruživanja, odnosno neudruživanja. U članu 5. Evropske socijalne povelje (revidirane 1996.g.) predviđeno je pravo radnika kao i poslodavaca da stvaraju lokalne, nacionalne i međunarodne organizacije za zaštitu svojih ekonomskih i društvenih interesa, a takođe i pravo na kolektivno pregovaranje (član 6) što podrazumeva da sindikatima treba omogućiti da se uključe u kolektivne pregovore, da održavaju svoje skupove i da im se omogući pristup do radnika. Radnici i njihovi predstavnici angažovani u kolektivnim pregovorima ili/i oni koji su učlanjeni u sindikat ne mogu zbog toga trpeti štetne posledice u vidu otpuštanja s posla. Neke od konvencija Međunarodne organizacije rada štite ova prava, kao npr. Konvencija br.87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava (1948), Konvencija br.98 koja se odnosi na primenu principa prava organizovanja i kolektivnih pregovora (1949) i Konvencija br.135 o zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću (1971).
Evropska socijalna povelja predviđa (član 6) pravo radnika i poslodavaca na kolektivnu akciju u slučaju sukoba njihovih interesa, uključujući i pravo na štrajk, čime ova povelja predstavlja u međunarodnom pravu prvi ugovor koji priznaje pravo na štrajk.
Sloboda udruživanja ne iscrpljuje se samo u sindikalnom udruživanju već podrazumeva i sve druge vrste asocijacija po raznim osnovima i iz različitih interesa kojima je za normalno funkcionisanje neophodno postojanje ovih prava i sloboda: nevladine organizacije, udruženja nacionalnih manjina, verska udruženja, strukovna udruženja i dr.

9) Pravo na slobodne izbore.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u članu 21. predviđa : * pravo i potrebu sprovođenja povremenih i slobodnih izbora kroz opšte i jednako pravo glasa, tajnim glasanjem ili odgovarajućim postupkom kojim se obezbeđuje sloboda glasanja, * pravo svakog da učestvuje u upravljanju javnim poslovima svoje zemlje, neposredno ili preko slobodno izabranih pedstavnika i * pravo svakog da na ravnopravnoj osnovi stupi u javnu službu u svojoj zemlji. Isto utvrđuje i Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (član 25).
Protokolom broj 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima države ugovornice su preuzele obavezu da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem, pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tela (član 3).
Pravo na slobodne izbore je od primarnog značaja za zaštitu i unapređenje pluralističke demokratije jer bez slobodnih izbora ne može biti ni demokratije. Održavanje slobodnih izbora je preduslov za ulazak neke države u Savet Evrope čija su Parlamentarna skupština i druga tela uključeni u praćenje izbora na nacionalnom i lokalnom nivou. Smatra se da u današnjem društvu korišćenje samo prava glasa nije dovoljno, već je neophodno da građani preuzmu svoje odgovornosti u životu zajednice i učestvuju u funkcionisanju demokratskih institucija. Da bi podstakao demokratsku participaciju Savet Evrope je kroz akciju Ljudska prava i Program istinske demokratije pokrenuo više aktivnosti i projekata – jedan projekat ima za cilj stvaranje demokratskih institucija na lokalnom i regionalnom nivou na osnovu Evropske povelje o lokalnoj samoupravi (1985), dok se drugi tiče participacije stranaca u javnom životu na lokalnom nivou.

10) Pravo na rad, zaposlenost i povoljne uslove rada.

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka proklamuje pravo na rad (član 23 - 24) i, s tim u vezi: pravo na slobodan izbor zaposlenja, pravo na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, pravo na zaštitu od nezaposlenosti, pravo na jednaku platu za jednak rad, pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja radniku i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju dostojnu čoveka, pravo na ograničeno radno vreme, pravo na odmor i razonodu, pravo na povremeno plaćeni odmor. Ova prava detaljnije razrađuje Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966) u svom Trećem delu (čl.6-7). Evropska socijalna povelja (1996,revidirana) takođe veoma precizno i obuhvatno uređuje pravni položaj radnika i drugih socijalnih grupacija polazeći od toga da je poboljšanje životnog standarda stanovništva i društvenog blagostanja osnovni preduslov za očuvanje i dalje ostvarivanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tako, komitet nezavisnih eksperata pri Savetu Evrope utvrdio je da je radna sedmica od 48 do 5o sati (uključujući i prekovremeni rad) previše duga. Uz to, utvrdio je “dostojan prag” za pitanje pravične naknade zaposlenima: plata, zajedno sa socijalnim davanjima koja je manja od 68% prosečne plate na nacionalnom nivou smatra se nedovoljnom za ostvarivanje dostojnog životnog standarda.
Radna i druga prava zaposlenih regulisana su i u posebnim multilateralnim konvencijama, pre svega u brojnim konvencijama Međunarodne organizacije rada koje su sadržane u ovoj knjizi. Na međunarodnom planu posebna zaštita se pruža određenim kategorijama lica: ženama i deci, nesposobnim licima, migrantima. Tako, Konvencijom MOR-broj 103 (1952), posebno je uređena zaštita materinstva, dok je Konvencijom broj 3 (1919) uređena zaštita žena kod zapošljavanja pre i posle porođaja. Mnogim konvencijama MOR-a zabranjen je noćni rad žena i dece, a najnovija konvencija broj 182 usvojena na zasedanju Međunarodne organizacije rada 17.juna 1999.godine zabranjuje najgore i najteže oblike rada dece i nalaže mere za ukidanje takvog rada, a to podržava i istovremeno doneta Preporuka broj 190.
Za ovu oblast veoma je značajna i Konvencija Ujedinjenih Nacija o zaštiti prava radnika migranata i članova njihovih porodica os 18.decembra 1990.godine. Zaštitu ove kategorije lica predviđa i član 19.Evropske socijalne povelje, a u istom cilju doneta je Evropska konvencija o pravnom statusu radnika migranata (1977) koja je zasnovana na principu jednakog tretmana radnika migranata i radnika državljana zemlje u kojoj migranti rade.

11) Pravo na socijalnu i zdravstvenu sigurnost i zaštitu.

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka (čl.22, 25) proglašava da svako, kao član društva,ima pravo na socijalno osiguranje , pravo na onaj standard života koji njemu i njegovoj porodici obezbeđuje zdravlje i blagostanje , uključujući hranu, odeću, stan, lekarsku negu i potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, onesposobljavanja, udovištva, starosti i drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti nezavisnih od njegove volje. Posebno staranje i pomoć uživaju majke i deca. Ova prava garantuje i normativno razrađuje Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima u čl.9-12.
Evropskom socijalnom poveljom utvrđena su osnovna socijalna prava : pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na socijalnu sigurnost i pravo na socijalnu i zdravstvenu pomoć i usluge službi za socijalni rad. Pravo na zdravstvenu zaštitu podrazumeva da svakome bude dostupna zdravstvena pomoć i nega, da država preduzima sve potrebne mere za zaštitu zdravlja i lečenje, a posebno da u najvećoj mogućoj meri sprečava epidemiološka, endemska i druga oboljenja i povrede (čl.11. i 13. Povelje). U novije vreme velika pažnja, pri tome, poklanja se pitanju bioetike, pri čemu se insistira na pravnom uređivanju genetskog inženjeringa i upotrebe embriona i fetusa u medicini i naučnim istraživanjima, što je u okviru Saveta Evrope rezultiralo donošenjem Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića sa aspekta primenjene biologije i medicine (1997), sa Dodatnim Protokolom (1998). Po istim pitanjima, pod okriljem UNESKO-a usvojena je Opšta deklaracija o ljudskom genomu (1997), o čemu je već bilo reči.
Evropska socijalna povelja (1996) u članu 12. nalaže državama ugovornicama da utvrde i održavaju adekvatan i dostupan sistem socijalne sigurnosti. Standardi evropske socijalne zaštite sadržani su u Evropskom kodeksu socijalne sigurnosti sa Protokolom koji ide uz njega (1964), koji je 1990.godine revidiran u cilju osavremenjivanja i podizanja stepena socijalne zaštite na viši nivo. Evropskom konvencijom o socijalnoj sigurnosti sa Dopunskim sporazumom obezbeđena je međunarodna koordinacija sistema socijalne sigurnosti.
Pravo na socijalnu i medicinsku pomoć i usluge socijalnih službi (član 13. Evropske socijalne povelje) obavezuje države da obezbede da svako lice koje nema adekvatna sredstva i koje je nesposobno da obezbedi takva sredstva sopstvenim naporima ili iz drugih izvora, naročito putem naknade iz sistema socijalnog osiguranja, dobije adekvatnu pomoć, a u slučaju bolesti pomoć koja je neophodna prema njegovom stanju. Odgovarajuće obaveze , s tim u vezi, utvrđene su u Evropskoj konvenciji o socijalnoj i medicinskoj pomoći (1953).

12) Pravo na obrazovanje.

Pravo na obrazovanje, besplatno osnovno školstvo, dostupnost obrazovnih institucija svima prema sposobnostima, sloboda u izboru vrste školovanja su osnovna prava koja proklamuje Univerzalna deklaracija /član 26). Države članice Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima obavezna su da priznaju ova prava koja Pakt utvrđuje u čl.13. i 14.
Pravo na obrazovanje sadržano je u članu 2. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima Revidirana Evropska socijalna povelja obavezuje države da obezbede deci i mladim licima slobodno osnovno i srednje obrazovanje i da podstiču redovno pohađanje nastave (član 17). U obrazovnim institucijama mora da se uvažava ličnost u dignitet mladih ljudi. Socijalna povelja u čl.9. i 10. sadrži posebne odredbe o profesionalnom usmeravanju i obučavanju, kao i o merama za prekvalifikaciju onih koji su u stalnom radnom odnosu.
U oblasti obrazovanja Savet Evrope je analizirao brojna pitanja: nasilje i sukobe u školama, učenje tolerancije i međusobnog razumevanja, istoriju bez mržnje tj. sprečavanje zloupotrebe istorije u cilju podsticanja nacionalnih antagonizama, i osećaja kulturne i rasne superiornosti, učenje o demokratskim vrednostima i dr. te je, s tim u vezi, usvojio brojne dokumente. Rezolucijom Komiteta ministara broj (78) 41 iz 1978.godine izražen je stav da ť…tokom čitavog svog školovanja svi mladi ljudi trebalo bi da uče o ljudskim pravima kao sastavnom delu njihove pripreme za život u pluralističkoj demokratijiŤ i preporučeno je vladama da u nastavne planove i programe na svim nivoima, do univerzitetskog obrazovanja,uključujući i programe namenjene osoblju u javnim službama, uključe predmet podučavanja o ljudskim pravima. U svetu se već koristi izraz “pravo ljudskih prava” (Human Rights Law), što ukazuje na to da se ljudska prava sve više shvataju kao posebna i samostalna disciplina u okviru međunarodnog prava, koja može i treba da se posebno i izučava. Preporukom broj R (85) 7 iz 1985.godine utvrđene su i posebne smernice i akcije u oblasti profesionalne obuke o ljudskim pravima gde je pažnja posebno usredsređena na strukovne grupacije kao što su advokati, policija i zatvorski službenici i na izradu odgovarajućih priručnika.

13) Dodatna prava pojedinih kategorija i grupa.

U više multilateralnih međunarodnih ugovora ustanovljena je, pored već postojećih prava predviđenih u opštim dokumentima o ljudskim pravima, posebna zaštita prava žena i dece: Konvencija o eliminisanju svih oblika duskriminacije žena (1979), Konvencija o političkim pravima žena (1953), Konvencija o državljanstvu udate žene (1957), Konvencija o zaštiti materinstva (1952), Međunarodna konvencija za suzbijanje trgovine ženama i decom (1921), Konvencija Ujedinjenih Nacija o pravima deteta (1980), Evropska konvencija o ostvarivanju dečijih prava (1996). Sem toga, u okviru Međunarodne organizacije rada doneto je više konvencija o uređivanju noćnog rada žena i dece , o uslovima za njihovo zapošljavanje i o zabrani najgorih oblika rada. Posebne konvencije , o kojima je već bilo reči, donete su na nivou Ujedinjenih Nacija (1990) i Saveta Evrope (1977) o pravnom, ekonomskom i socijalnom položaju radnika migranata i članova njihovih porodica. Pravni status izbeglica uređen je u Konvenciji Ujedinjenih Nacija o statusu izbeglica (1951) i u Protokolu o statusu izbeglica (1967). Nekoliko međunarodnih dokumennata posebno uređuje pravni položaj lica bez državljanstva (apatrida) : Konvencija o pravnom položaju lica bez državljanstva (1954), Protokol koji se odnosi na izvestan slučaj lica bez državljanstva (1930) i Konvencija o smanjenju broja apatrida (1981).
Poslednjih godina, pod uticajem radikalnih političkih, ekonomskih i socijalnih promena, naročito u istočnoj i južnoj Evropi, koje su dovele do izmena državnih granica i do drastičnih regionalnih sukoba zasnovanih, u znatnoj meri na nacionalnim, verskim i drugim osnovama, ponovo je oživela regulativa na međunarodnom planu u cilju uređenja i zaštite prava pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina (tzv.manjinska prava). Jedan od prvih i najznačajnijih međunarodnih ugovora kojim je ustanovljen zaštitni režim za manjine bio je Versajski mirovni ugovor, potpisan 29.juna 1919.godine,i drugi mirovni ugovori kojima su uređene posledice Prvog svetskog rata, kojima su se države potpisnice obavezale da neće diskriminisati pripadnike zaštićenih manjina i da će im dati posebna prava neophodna za očuvanje njihovog etničkog, verskog ili jezičkog integriteta, uključujući pravo na službenu upotrebu svog jezika, pravo na sopstvene škole i pravo na slobodno ispovedanje svoje vere. Pitanje manjina nakon Prvog svetskog rata postalo je pravna ustanova međunarodnog prava jer je preduzeta opsežna međunarodna pravna regulativa, uz angažovanje i prakse i pravne nauke, da se utvrdi adekvatan pravni položaj za tu grupaciju stanovništva. Manjinska zaštita je uglavnom zadovoljavajuće funkcionisala tako da pitanja manjina godinama nisu stavljana na dnevni red Ujedinjenih Nacija i drugih međunarodnih organizacija.
Od dokumenata koje su u cilju zaštite manjinskih prava donele Ujedinjene Nacije treba navesti Deklaraciju o ukidanju svih oblika netrpeljivosti i diskriminacije zasnovane na veri ili ubeđenju (1981) i, noviju, Deklaraciju o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina (1992), kao i Rezoluciju o ukidanju svih oblika verske netrpeljivosti (1998). U širem smislu od značaja za ova pitanja je i Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948), ali i mnoge drugi multilateralni međunarodni ugovori koji uređuju opšta ili posebna ljudska prava i slobode.
Savet Evrope, međutim, u tom pogledu normativno je otišao dalje pa je 10.novembra 1994.godine doneta Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina kao prvi i jedini do sada pravno obavezujući instrument posvećen zaštiti nacionalnih manjina. Okvirna konvencija uređuje razne aspekte položaja manjina na sledećim principima: razvijanje stvarne jednakosti, nediskriminacija, unapređenje i očuvanje kulture, jezika, vere i tradicije, sloboda pripadnika manjina da se okupljaju i udružuju, sloboda misli, savesti i vere, pristup manjina medijima, pravo na obrazovanje, participacija pripadnika manjina u ekonomskom, kulturnom i društvenom životu, zabrana prisilne asimilacije, pravo prekogranične saradnje i dr. U okrilju Saveta Evrope 1992.godine usvojena je i Evropska povelja o regionalnim jezicima i jezicima manjina kojom se priznaje pravo da se regionalni i manjinski jezici koriste ne samo privatno nego i javno.

OGRANIČENJA LJUDSKIH PRAVA