Pojam. Arbitraža je, za razliku od državnog suda, posebna sudska institucija kod koje arbitri izabrani od stranaka meritorno rešavaju njihov spor. Arbitražni sudovi još se nazivaju i "izbrani sudovi". Arbitražno sudovanje je zastupljeno kako u nacionalnom, tako, još više, u međunarodnom prometu, jer je arbitraža brža, manje formalna od državnog suda, spor se rešava u prvom stepenu ukoliko stranke nisu ugovorile mogućnost pobijanja arbitražne odluke. Arbitri su dobri poznavaoci trgovačkog prava, oni primenjuju važeće propise, a mogu rešavati, u određenim slučajevima, i primenom načela pravičnosti (ex aequo et bono).

Zakon. U Srbiji Zakon o arbitraži usvojen je 25. maja 2006. godine, objavljen u "Službenom glasniku RS", br.46/2006 od 2. juna 2006. godine, stupio na snagu i primenjuje se od 10. juna 2006. godine. Danom stupanja na snagu tog zakona prestale su da važe odredbe trideset i prve glave (čl. 468a-487) Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine. Takođe, danom stupanja na snagu ovog zakona prestale da važe odredbe čl. 97-100. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja iz 1982. godine.

U Srbiji je do sada arbitražno sudovanje bilo prilično nerazvijeno. Posledica takvog stanja je, s jedne strane, preopterećenost domaćeg pravosuđa i, s druge strane, pribegavanje domaćih i stranih subjekata arbitraži u inostranstvu čak i u sporovima koji su bitno vezani za Srbiju. Naime, arbitražno rešavanje unutrašnjih i međunarodnih privatnopravnih sporova veoma je bitan element u sistemu zaštite prava naročito u oblasti privrede, trgovine i odnosa sa inostranstvom. Arbitraža omogućava alternativnu, bržu i jeftiniju pravdu od one koju pružaju državni sudovi a rešenja koja pruža bolje su prilagođena naročito potrebama učesnika u unutrašnjoj i međunarodnoj trgovini.

Zakon o arbitraži, u skladu sa međunarodno prihvaćenim pravilima, u potpunosti uređuje sva pitanja arbitražnog sudovanja - formiranje arbitraže, arbitražni postupak, donošenje arbitražne odluke, kao i njeno priznanje i izvršenje pred nadležnim državnim sudovima. Zakon omogućava ubrzano osnivanje nezavisnih arbitražnih sudova po ugledu na slične ustanove u najrazvijenijim državama, tako da domaći i strani investitori, kao i druga zainteresovana lica prvenstveno u privredi, mogu da eventualne sporove povere rešavanju arbitraži u Srbiji uz pravnu sigurnost kakvu poznaju naročito Francuska, Švajcarska i Sjedinjene države, zemlje u kojima je arbitraža najrazvijenija. Zakon o arbitraži zasniva se na savremenom konceptu arbitraže i u njega su inkorporirana arbitražna pravila UNCITRAL-a kao i rešenja iz uporednog prava, a naročito iz prava Francuske, SAD i Švajcarske.
Zakon o arbitraži uređuje arbitražno rešavanje sporova bez stranog elementa (unutrašnja arbitraža) i sa stranim elementom (međunarodna arbitraža). Osnov arbitraže je sporazum stranaka – bez tog sporazuma nema arbitražnog sudovanja.

Uslovi. Arbitraža se može ugovoriti samo za arbitrabilne sporove tj. sporove koji su podobni da se podvrgnu arbitraži. Ovde se radi samo o imovinskim sporovima o pravima kojima stranke slobodno raspolažu, osim sporova za koje je propisana isključiva nadležnost državnog suda. Tako, predmet arbitraže ne može biti rešavanje o ličnom statusu, odlučivanje u oblasti porodičnih odnosa, rešavanje o pravima na nekretninama protivno pravilu forum rei sitae, i dr.

Svako fizičko i pravno lice koje po odredbama ZPP-a ima sposobnost da bude stranka u postupku, može da ugovori arbitražu, uključujući i državu, njene organe, ustanove i preduzeća u kojima ona ima svojinsko učešće.

Arbitražno rešavanje sporova organizuju stalne arbitražne institucije, u skladu sa svojim pravilima i Zakonom o arbitraži, kada je to predviđeno sporazumom stranaka. Osnovati, odnosno organizovati arbitražu mogu privredne komore, profesionalna i strukovna udruženja, udruženja građana u skladu sa njihovim osnivačkim aktom i Zakonom o arbitraži, ako je to u saglasnosti sa njihovom delatnošću. Pored stalnih arbitraža, stranke mogu ustanoviti i privremenu (ad hoc) arbitražu za rešavanje jednog određenog spora.

Sporazum o arbitraži definisan je kao sporazum kojim stranke poveravaju arbitraži rešavanje svojih budućih ili nastalih sporova iz određenog pravnog odnosa, što znači da se arbitraža može ugovoriti u bilo kom trenutku, pa i kada je spor nastao i kada je iznet na rešavanje sudu, ali se može ugovoriti samo za jedan određeni pravni odnos, odnosno spor, a ne za sve pravne odnose između određenih lica. Na ovaj način se obezbeđuje supremacija državnog pravosuđa i izuzetnost arbitraže. Takođe, utvrđuje se da sporazum o arbitraži može biti sadržan u ugovoru koji uređuje dati pravni odnos (arbitražna klauzula) ili u posebnom sporazumu koji se odnosi samo na arbitražu (sporazum o arbitraži). Sporazum je ništav ako: 1) vrsta sporova na koji se odnosi nije podobna za arbitražu, 2) nije zaključen u formi propisanoj ovim zakonom, 3) stranke nisu imale potrebna svojstva i sposobnost za njegovo zaključenje, 4) je zaključen pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili zablude. Sporazum o arbitraži mora biti sačinjen u pismenoj formi, a detaljno su propisani dozvoljeni modaliteti pismena. Sporazum ostaje na snazi u slučaju prenosa (cesije) osnovnog ugovora ili potraživanja. Ako postoji punovažan sporazum o arbitraži, sud je dužan, na prigovor stranke, da se oglasi nenadležnim i da odbaci tužbu u istoj stvari. Bez obzira na postojanje sporazuma o arbitraži, pre pokretanja ili u toku arbitražnog postupka, sud može da donese odluku o uvođenju privremenih mera, na zahtev zainteresovane stranke.

Arbitražni sud sačinjavaju jedan arbitar (arbitar pojedinac) ili tri, odnosno više arbitara (arbitražno veće). Ako je sporazumom o arbitraži predviđeno više arbitara, njihov broj mora da bude neparan.

Broj arbitara u arbitražnom sudu određuju stranke. Stranke sporazumno određuju i postupak imenovanja arbitara. Arbitar može biti svako poslovno sposobno fizičko lice, bez obzira na državljanstvo, koje ima svojstva koja zahtevaju stranke. Naročito, arbitar mora biti nepristrasan i nezavisan u odnosu na stranke i predmet spora. Arbitar prihvata dužnost pismenom izjavom, a dužan je da obavesti stranke o svim bitnim pitanjima vezanim za obavljanje njegove funkcije, Arbitar dužnost mora da obavlja savesno i efikasno i može biti izuzet ako nije nepristrasan ili nezavisan ili ako nema svojstva koje zahtevaju stranke, a uređen je i postupak njegovog izuzeća kao i prestanak funkcije i imenovanje novog arbitra. Arbitražni sud može da rešava i o sopstvenoj nadležnosti, to jest o prigovorima nenadležnosti i prekoračenju ovlašćenja.

Arbitražni postupak. Arbitražni postupak se uređuje sporazumom stranaka, u granicama imperativnih normi, a posebno su propisana bitna načela postupka, način određivanja mesta arbitraže, jezik postupka, način podnošenja tužbe i odgovora na tužbu, trenutak započinjanja postupka, takođe, predviđena je mogućnost usmenog i pismenog postupka, način dostavljanja i prijema pismena, obaveza obaveštavanja stranaka, prigovori, status svedoka i veštaka, pomoć suda u izvođenju dokaza kao i način okončanja arbitražnog postupka.

Donošenje odluka. Arbitražni sud donosi konačnu odluku, kojom odlučuje o svim zahtevima stranaka, a može da donese i međuodluku ili delimičnu odluku, kojom će odlučiti o delu njihovih zahteva. Arbitražna odluka se donosi primenom prava, ugovora i običaja, a samo ako se stranke o tome izričito sporazumeju odluka se može doneti primenom pravde i pravičnosti. U međunarodnoj arbitraži merodavno pravo, odnosno pravna pravila, određuju se sporazumom stranaka, a u nedostatku takvog sporazuma prikladno pravo, odnosno pravila, određuje arbitražni sud. Arbitražna odluka donosi se u pismenoj formi, posle većanja u kome učestvuju svi arbitri, ali je za donošenje odluke dovoljna većina glasova. Arbitar koji nije saglasan sa odlukom može da izdvoji mišljenje. Odluka mora da sadrži uvod, izreku, troškove i obrazloženje, a može biti doneta i na osnovu poravnanja . Odluka se dostavlja strankama, a može se deponovati kod suda mesta arbitraže ako stranke sporazumno to zahtevaju. Arbitražbi sud dužan je da, na zahtev stranaka, odluku ispravi, protumači ili dopuni.

Poništaj odluka. Domaći sud u mestu arbitraže može da poništi odluku donetu u Republici primenom domaćeg procesnog prava, bez obzira da li se radi o unutrašnjoj ili međunarodnoj arbitraži, samo iz razloga propisanih Zakonom, pod uslovom da je tužba za poništaj podneta u roku od tri meseca od dana kada je tužilac primio arbitražnu odluku. Sud može da zastane sa postupkom poništenja ako, na zahtev stranke, naloži arbitražnom sudu da otkloni razloge za poništaj. Na sudski postupak po tužbi za poništaj arbitražne odluke primenjuju se odredbe Zakona o parničnom postupku. Stranke ne mogu da se unapred odreknu prava na tužbu za poništaj.

U pojedinim slučajevima arbitražni postupak može da se nastavi i nakon što je odluka poništena – naime, ako se razlog za poništaj ne donosi na postojanje i punovažnost sporazuma o arbitraži, taj sporazum i dalje obavezuje stranke dok one ne odluče drugačije.

Dejstvo odluke. Domaća arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke i izvršava se u skladu sa odredbama zakona koji uređuje izvršni postupak.

Strana arbitražna odluka ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke pošto je prizna nadležni sud Republike. Stranom arbitražnom odlukom smatra se odluka koju je doneo arbitražni sud čije je mesto van Republike Srbije, kao i odluka koju je doneo arbitražni sud u Srbiji ukoliko je na arbitražni postupak primenjeno strano pravo. Nadležan za priznanje je okružni sud mesta gde treba sprovesti izvršenje, a ako se stranom arbitražnom odlukom rešavaju trgovinski odnosi između stranaka, nadležan je trgovinski sud.

Zakonom o arbitraži su uređeni nadležnost i postupak priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka, razlozi za odbijanje priznanja i izvršenja, dejstva postupka za poništaj arbitražne odluke pokrenutog u inostranstvu, kao i sadržaj odluke o priznanju i izvršenju.