Pojam tužbe

Tužba je zahtev koji se podnosi sudu radi rešavanja građanskopravnog spora iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa. Tužba je inicijalna parnična radnja tužioca ko­jom se pokreće prvostepeni parnični postupak. Tužbe mogu podnositi kako fizička, tako i pravna lica (tužioci).

U materijalnom smislu, tužba je parnična radnja koja sadrži zahtev za pružanje pravne zaštite određene sadržine. U formal­nom smislu, tužba je pismeno u kome je sadržana tužbena parnična radnja – podnesak, ili zapisnik koji podnesak zamenjuje. Tužbom se ostvaruje pravo na pravnu zaštitu i s obzirom na njen cilj – ona je ofanzivna, a sob­zirom na pravnu zaštitu – ona je dispozitivna (jer sadrži izjavu volje tužio­ca upućenu sudu – da sud pokrene postupak i izrekne traženu zaštitu) i radnja koja sadrži zahtev za presudu. Sadržina tužbenog pismena od­ređena je zakonom i, pored tužbe, može da sadrži i druge parnične i mate­rijalnopravne radnje tužioca (predlog za obezbeđenje dokaza; zahtev za izdavanje privremene mere obezbeđenja; zahtev za obezbeđenje parničnih troškova; zahtev za dosudu troškova postupka itd.) ili izjavu umešača o mešanju u parnicu.

Sadržina tužbe

Zakon o parničnom postupku propisuje formu i sadržinu tužbe koji moraju biti ispunjeni da bi se postupak punovažno započeo, nastavio i okončao. Tužba je, podnesak, Tužba je pismeno, pismena radnja.

U tužbi se, pored elemenata koji sadrži svaki podnesak, iznose: činjeni­ce na kojima se zasniva zahtev (činjenični osnov); dokazi kojima se može proveriti istinitost iznetih činjenica, kao i zahtev za presudu – tužbeni zah­tev, kako u pogledu glavne stvari (osuda na potraživanje – činidbu, utvrđenje ili pravno preinačenje), tako i u pogledu sporednih traženja (kama­ta; ugovorna kazna; penali i dr.). Tužilac koji ima boravište ili prebivalište, odnosno sedište u inostranstvu, dužan je da u tužbi imenuje punomoćnika za primanje pismena. A ukoliko to ne učini tužba se odbacuje. U tužbi tužilac nije obavezan da navede i svoje pravno shvatanje o tužbenom zahtevu (pravni osnov), a kad ga navede – sud njime nije vezan. Tužbom se određuju i granice raspravljanja, iz­viđanja i odlučivanja. Tužba se podiže kod nadležnog suda. Njenim podiza­njem nastupaju određena procesnopravna i materijalnopravna dejstva, odno­sno ta dejstva nastaju i dostavljanjem tužbe tuženom. Tužba se može povući i preinačiti, dopuniti i ispraviti (precizirati), a tužilac se može odreći tužbe­nog zahteva u kom slučaju se ex lege tužba smatra povučenom (fikcija o po­vlačenju tužbe; tzv. kvalifikovano povlačenje – za razliku od običnog).

Tužbeni zahtev

Tužbeni zahtev je tvrdnja tužioca da ima pravo na izricanje pravne posledice određene sadržine (pravo na konkretnu pravnu zaštitu). O njego­voj sadržini do danas nema saglasnosti – u teoriji i praksi. U osnovi (sušti­ni) postoje dva shvatanja: materijalnopravno (civilističko) i procesnoprav­no. Po prvom, bitni elementi tužbenog zahteva jesu: pravna posledica čije izricanje tužilac traži; činjenice iz kojih se izvodi ta posledica i materijal­nopravna norma na kojoj je zasnovana. Po drugom bitni elementi tužbe­nog zahteva su: činjenice i pravna posledica koja se iz njih izvodi. U našem pravu je, u osnovi, prisutno procesnopravno shvatanje, jer materi­jalnopravni osnov tužbenog zahteva nije obavezan elemenat tužbe, a i kad je naveden – sud njime nije vezan. U suštini, to je moguće reći samo za kondemnatorne tužbene zahteve, jer će sud izreći pravnu posledicu i kad nađe da tužiocu ne pripada tražena zaštita po normi koju navodi, ali mu ona pripada po nekoj drugoj pozitivnoj normi. Kod deklaratornih tužbenih zahteva, tužilac mora da kvalifikuje pravo ili pravni odnos čije se utvrđenje traži, pa ako sud nađe da tužiocu ne pripada ono pravo koje u tužbi ističe – odbiće tužbeni zahtev. Najzad, konstitutivne tužbe mogu se podneti samo ako su izričito predviđene u pravnom poretku, što znači da njihovi zahtevi izviru neposredno iz određene materijalnopravne norme (eventualno i iz procesnopravne norme – kod zahteva da se poništi odluka izabranog suda; da se poništi sudsko poravnanje i dr.).

Sud je vezan tužbenim zahtevom u subjektivnom i objek­tivnom smislu – ne sme postupkom obuhvatiti nikog ko u tužbi nije označen kao parničar, niti može suditi mimo ili preko postavljenog zahte­va.

Tužbeni predlog

 Tužbeni predlog se u praksi često naziva onaj deo tužbenog podneska u kome tužilac formuliše izreku presude onako kako ona, po njegovom mišljenju, treba da glasi. Prema tome, iz tužbenog predloga treba da se tačno vidi sadržina i obim pravne posledice o kojoj tužilac traži presudu. Isto važi i za vrstu zaštite.

 II Dejstvo podnošenja tužbe sudu. Podnošenje tužbe proizvodi izvesna materijalnopravna i procesno­pravna dejstva. Najznačajnije materijalnopravno dejstvo se sastoji u tome što se ovom radnjom prekida zastarevanje potraživanja i održaj. Ako poverilac povuče tužbu, smatra se da prekid nije ni nastupio. No, ako odbačena tužba bude ponovo podnesena u roku od tri meseca, smatra se da je zasta­revanje prekinuto prvom tužbom. Podnošenjem tužbe održava se i preklu­zivni rok materijalnog prava ako tužba bude podnesena pre njegovog iste­ka. Pravo na razvod i na poništaj braka ne prelazi na naslednike, ali oni mogu nastaviti postupak ako je tužba podnesena.

Procesnopravno, dan podnošenja tužbe od značaja je utoliko što sud svoju nadležnost ceni prema stanju činjenica na taj dan. Potonje promene, po pravilu, nemaju u tom pogledu uticaja.

Isto dejstvo kao i podnošenje tužbe imaju u parnici: preinačenje tužbe, stavljanje incidentnog (prejudicielnog) zahteva za utvrđenje, pod­nošenje protivtužbe i isticanje protivpotraživanja u cilju prebijanja.

Pokretanje parnice u određenom predmetu pred inostranim sudom ne predstavlja apsolutnu smetnju za pokretanje parnice pred domaćim sudom u istom predmetu. Na zasnivanje litispendencije pred inostranim sudom ne pazi se po službenoj dužnosti, nego samo po prigovoru stranaka. Ukoliko dođe do pokretanja parnice pred našim sudom u predmetu povodom koga je zasnovana litispedencija pred inostranim sudom, naš sud će na zahtev stranke prekinuti postupak ako je pred stranim sudom pokrenut postupak u istoj stvari, ako se radi o sporu za koji nije predviđena isključiva jurisdik­cija jugoslovenskog suda i ako postoji faktička uzajamnost.

III Klasifikacija i vrste tužbi. Sadržina tužbenog zahteva u pravnoj nauci služi kao osnov za klasifikaciju pojedinih vrsta tužbi. Prema sadržini pravnog osnova na kome se tužba zasniva, u teoriji građanskog procesnog prava, tužbe se dele i nazivaju prema pravnoj posledici na koju su usmerene. Tužba je nasledna, ako se njom ostvaruje neko pravo na osnovu nasleđa; tražbena, kad se ostvaruje neko potraživanje iz obligacioniih i kvaziobligacionih odnosa (npr., naknada štete); stvarna, kojom se ostvaruje neko stvarno pravo, i dr.

Pored ove podele, uspostavljena je i podela tužbi koja se zasniva na kriterijumu sadržine zaštite koja se od suda traži.

Najčešće tužilac svoj zahtev u tužbi postavlja tako što traži od suda da tuženog primora da učini nešto što je dužan prema tužiocu, a neće. Ova vrsta tužbi kojom se zahteva da sud tuženog primora da odgovori svojoj obavezi, naziva se tužba za osudu na činidbu – kondemnatorna tužba – gde se podrazumeva i činidba koja se sastoji u uzdržavanju, nečinjenju, propuštanju postoji i brisovna tužba.

Druga vrsta je tužba za utvrđenje – deklarativna tužba. Ovom tužbom tužilac može tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepo­stojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave. Ako takva tužba bude usvojena, presuda neće obavezivati tuženog ni na kakvu činidbu, niti će na osnovu te presude moći da se traži prinudno izvršenje, jer sadrži samo utvrđenje suda, deklaraciju o postoja­nju odnosno nepostojanju nekog prava ili pravnog odnosa, ili o istinitosti odnosno neistinitosti neke isprave.

Tužbe za utvrđenje označavaju se još i kao pozitivne (kad se traži da sud utvrdi pravo – postojanje prava ili pravnog odnosa ili istinitost ispra­ve), i kao negativne (da pravo ili pravni odnos ne postoji odnosno da je is­prava neistinita).

Teoretska razmatranja deklarativne tužbe o nekom pravnom odnosu ukazuju da pred­met utvrđenja može biti samo pravo ili pravni odnos o kojem se može raspravljati kao o hi­potetičkom odnosu u sadašnjosti. O pravu nasleđa koje će neko imati posle smrti onog ko je živ, ne može se podnositi tužba za utvrđenje. No, to ne važi i za odnos koji je prestao da postoji: izuzetno, može se tražiti da sud utvrdi da je određeni odnos ranije postojao, ako se na tom odnosu zasniva neko pravo u sadašnjosti.

ZPP predviđa i slučaj kad je otvoreno prejudicijelno pitanje. U tom slučaju tužilac može, pored postojećih zahteva, u parnici istaći i tužbeni zahtev da sud utvrdi da takav od­nos postoji odnosno ne postoji, ako je sud pred kojim parnica teče nadležan za takav zah­tev. Isticanje ovakvog zahteva ne smatra se preinačenjem tužbe. S obzirom da ovaj zahtev ima karakter tužbenog zahteva o njemu će se odlučiti u izreci presude i ukoliko je usvojen, ta izreka važi kao presuđena stvar i za buduće sporne odnose stranaka ako nastanu u ovoj stvari. Ako ovaj zahtev nije postavljen, sud će uzeti ovo pitanje kao prejudicijelno i dati svoje rešenje stvari u obrazloženju presude, pošto bez toga ne bi mogao da se razreši spor o tužbi kojom je parnični postupak pokrenut.

Navešćemo kao primer ovakvog prejudicijelnog zahteva za utvrđenje parnicu u kojoj tužilac traži određene iznose na ime zakupnine, a tuženi ističe da ne postoji ili da je prestao zakupni odnos u kome bi utužena zakupnina bila ugovorena kao obaveza tuženog. Ukoliko tužilac postavi zahtev da se utvrdi da zakupni odnos postoji i zahtev bude presudom usvo­jen, izreka suda o tome važiće kao pravnosnažno presuđena stvar i po novim eventualnim tužbama za plaćanje zakupnine koje bi tužilac podigao prema tuženom. Ukoliko tužilac ovaj zahtev ne postavi, sud će ipak, po prigovoru tuženog, raspravljati o postojanju ili ne­postojanju zakupnog odnosa, ali svoj stav o ovom prejudicijelnom pitanju izneće u obra­zloženju presude, bilo da njom zahtev tužioca odbija usvajajući prigovor tuženog, bilo da zahtev tužioca usvaja kad prigovor tuženog nema mesta.

Sledeća kategorija tužbi je preobražajna – konstitutivna tužba. Ona sadrži zahtev za promenom jednog prava, kad promena ne može da se ostvari voljom pravnog subjekta, nego samo pravnosnažnom sudskom presudom, jer samo ona pruža punu izvesnost da su ispunjene pretpostav­ke pod kojima se promena može zahtevati. Promena na koju je tužba usmerena može se sastojati u izmeni ili bližem određivanju sadržine prav­nog odnosa; u prestanku jednog pravnog odnosa, ili, u prestanku jedne procesne situacije.

Ovakve promene ostvaruju se tužbom, npr. da se uredi vreme ispunje­nja obaveza od strane dužnika; za povećanje alimentacije; za poništaj pravnog posla. Kada se preobražajna tužba usvaja, presuda može imati dejstvo da promena nastaje ubuduće (ex nunc), ili ima i povratno dejstvo (ex tunc), npr. presuda kojom se izriče razvod braka deluje ubuduće, a pre­suda kojom se poništava neki pravni posao kao nedopušten, dejstvuje kao da taj pravni posao nije uopšte postojao.

reobražajnu tužbu ZPP ne predviđa kao posebnu vrstu tužbi, ali se njene specijalnosti priznaju u teoriji i praksi. Ova tužba je slična sa tužbom za utvrđenje, što nije podobna za izvršenje.

IV Preinačenje tužbe. Pojam. Celishodnost i ekonomičnost postupka opravdava da se jed­nom podneta tužba menja u svojim osnovnim elementima kojima je označen tuženi i opredeljen tužbeni zahtev. U prvom slučaju govori se o subjektiv­nom preinačenju tužbe, u drugom, o objektivnom preinačenju tužbe.

1. Objektivno preinačenje. Objektivno preinačenje nastaje: prome­nom istovetnosti zahteva; povećanjem postojećeg ili isticanje drugog zah­teva uz postojeći. Tužba nije preinačena: ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev ili ako je prome­nio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zah­tev nije promenjen.

U praksi, do preinačenja tužbe najčešće dolazi proširenjem postojećeg zahteva, kad to opravdavaju činjenice koje se pojave kao nove u parnici. Najčešće, to je u sporovima za naknadu štete, zbog telesnog oštećenja. Prvobitni zahtev postavljen zbog smanjene radne i opšte životne sposobnosti, povećava se na taj način što se traženi iznos u tužbi menja na veći iznos, koji odgovara promeni koja je nastala od podnošenja tužbe daljim pogoršanjem zdravlja tužioca, a sve to kao posledica povreda zbog kojih se tužbom traži naknada štete.

Preinačenje tužbe je moguće samo do zaključenja glavne rasprave. Pre­inačenje tužbe obavezuje prvostepeni sud da odmah ispita da li ostaje stvar­no nadležan. Ako nije nadležan, preinačenu tužbu dostavlja nadležnom su­du, što važi i za preinačenje kojim se menja sastav inače stvarno nadležnog suda. O preinačenju tužbe sud treba da uvek donese odluku, s tim da protiv rešenja kojim se usvaja preinačenje nije dozvoljena posebna žalba.

Dok se tužba ne dostavi tuženom, ne postoji razlog zbog kojeg bi tre­balo da i tuženi bude uveden u ocenjivanje pitanja koja nastaju povodom preinačenja. Posle dostavljanja tužbe tuženom, traži se pristanak tuženog, ne prepuštajući potpunoj dispoziciji tuženog da svoj pristanak uskrati i u slučaju kad sud smatra da bi preinačenje bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama. Smatra se da je tuženi prećutno pristao na preinačenje tužbe ako se upusti u raspravljanje po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio tom preinačenju.

Radnja kojom se uspostavlja objektivno preinačenje stvar je dispozicije tužioca. Ako je tužilac tužbu preinačio pre zaključenja glavne rasprave u skladu s odredbama o stvarnoj nadležnosti suda, sud nema ovlašćenja da ulazi bliže u razloge zbog kojih tužilac ovu rad­nju preduzima i da, po svojoj oceni celishodnosti, preinačenje prihvati ili ne prihvati. Su­protno tome, u odnosu suda i tuženog, sud ima ovlašćenja da ocenjuje razloge zbog kojih se tuženi protivi preinačenju i da preinačenje usvoji rešenjem protiv kojeg tuženom nije dozboljena posebna žalba. Sud se uvek javlja u ulozi arbitra o umesnosti preinačenja tužbe imajući u vidu, u prvom redu, društvene ciljeve u vršenju pravosudne funkcije. Sud ne od­lučuje ni u korist tužioca ni u korist tuženog, već u interesu zavođenja reda u poremećenim pravnim odnosima. Stranke imaju ravnopravan tretman i tada sud nije vezan radnjom ko­jom tužilac preinačuje tužbu, niti protivljenjem tuženog. Ovakvo gledanje na položaj suda u odnosu na stranke opravdava da se u slučaju usvajanja preinačenja ne zastaje s postup­kom, već da se ocena suda o preinačenju podvrgne ispitivanju pred višim sudom u momen­tu kad parnica dođe u fazu da se u postupku po žalbi pred višim sudom nalaze svi elementi parnice, svi rezultati raspravljanja i rešenja stvari od strane prvostepenog suda po tužiočevom traženju sudske zaštite.

2. Subjektivno preinačenje. Subjektivno preinačenje postoji kad se umesto prvobitnog tuženog tuži drugo lice. Za ovo je potreban pristanak lica koje treba da stupi u parnicu na mesto tuženog. Ako pristane, mora da primi parnicu u onom stanju u kakvom se nalazi kad u nju stupa. Retko dolazi do toga da tužilac predlaže subjektivno preinačenje tužbe, kad isti cilj može da ostvari podnošenjem nove tužbe prema drugom licu, po­vlačeći tužbu, odnosno odustajući od tužbe prema prvobitnom tuženom.

V Povlačenje tužbe. Tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog, pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, bez ikakvih posebnih uslova. Tako povučena tužba smatra se kao da nije ni bila podneta i tužilac je može ponovo podneti. To važi i za povlačenje tužbe do zaključenja glavne rasprave i tuženi na to pristane. Ako se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštavanja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smatraće se da je pri­stao na povlačenje. Ako tuženi ne pristaje, povlačenje tužbe nema dejstva i parnica teče dalje.

Kad tužilac povlači tužbu i u isto vreme odriče se tužbenog zahteva, stvar stoji drukčije. Po zakonu, u odnosu na sud, nastaje obaveza da po službenoj dužnosti na odricanje od tužbenog zahteva pazi u toku celog po­stupka. To znači da, s jedne strane, sud treba da ima u vidu načelo par­ničnog postupka prema kojem stranke raspolažu onim što se pred sud izno­si da se kao spor razreši. S druge strane, sud treba da ima u vidu i one slučajeve u kojima je predmet spora ono čime stranke ne mogu raspolagati.

U odnosu na tuženog, ako se tužilac povlačenjem tužbe istovremeno odriče tužbenog zahteva, nije potreban pristanak tuženog pošto zakon isto­vremeno određuje da tužilac koji se odrekao tužbenog zahteva ne može u istoj stvari ponovo podneti tužbu. Tuženi se, dakle, nalazi u položaju kao da je tužilac priznao da zahtev tužbe nije osnovan, tako da povlačenje tužbe uz odricanje od tužbenog zahteva ima dejstvo pravnosnažno pre­suđene stvari na štetu tužioca.

Treba strogo razlikovati prosto povlačenje tužbe od izjave tužioca o povlačenju tužbe kojom se istovremeno odriče od zahteva u tužbi. Kad se postupak okončava odlukom suda na osnovu odricanja tužioca od tužbenog zahtev (bilo u prvom stepenu, ili po žalbi – u dru­gom stepenu), takva odluka suda ima važnost pravnosnažno presuđene stvari na štetu tužioca i tužiocu ostaje jedino da vanrednim pravnim lekom, predlogom za ponavljanje po­stupka, pobija stanje koje nastaje u pravnom poretku na osnovu ovakve sudske odluke.

U sporu za razvod braka može se pristankom tuženog tužba povući i posle za­ključenja glavne rasprave – sve dok postupak nije pravnosnažno završen.

VI Protivtužba. Tužba, kao procesni institut, obuhvata u sebi i protivtužbu. Sve do zaključenja glavne rasprave tuženi može pred istim sudom podneti protivtužbu, ako je zahtev protivtužbe u vezi s tužbenim zahtevom; ili, ako se ti zahtevi mogu prebiti; ili, ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog pravnog odnosa ili prava od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celi­ni ili delimično odluka o tužbenom zahtevu.

Protivtužbu tuženi može podneti pred istim sudom pred kojim je tužilac pokrenuo parnicu prema tuženom ako je za njen zahtev stvarno nadležan taj sud, a ne viši sud. Međutim, ako je po protivtužbi stvarno nadležan sud pred kojim teče parnica po tužbi u po­stupku pred sudijom pojedincem, a po protivtužbi prvostepeni postupak ima da se vodi pred većem, to ne isključuje mogućnost podnošenja protivtužbe. U tom slučaju, i po tužbi i po protivtužbi, ima da postupa veće, a ne sudija pojedinac.

I po sadržaju i po formi, protivtužba je isto što i tužba sa samostalnim tužbenim zah­tevom.

Po protivtužbi sud može da donese odluku kojom će određeni materijalnopravni od­nos raspraviti obavezujući tužioca prema tuženom na određenu činidbu, međusobno prebiti potraživanja, tužioca prema tuženom, ili utvrditi postojanje ili nepostojanje nekog odnosa ili prava tuženog. Tuženi nije dužan da podnosi protivtužbu kad njoj ima mesta, već mu ostaje na volju da li da je koristi ili da podnese tužbu u zasebnoj parnici.

Protivtužba može biti sredstvo odbrane tuženog u parnici kojim suzbija zahtev tužio­ca, ali i sredstvo napada kad tuženi protivtužbu podnosi sa ciljem da u vezi sa zahtevom tužbe ostvari prema tužiocu svoja prava odnosno svoj pravni interes.

U ovako sjedinjenom postupku u parnici, opravdavaju se i uštede koje se postižu sprovođenjem jednog postupka i po tužbi i po protivtužbi, a takođe je isključeno različito rešavanje o činjenično i pravno povezanim odnosima, do čega bi moglo doći u zasebnim postupcima.

ZPP je normirao kriterijume u vidu uslova na osnovu kojih tuženi može podići pro­tivtužbu, a sve radi klasifikacije protivtužbe. U vezi s tim, protivtužba je: koneksna – kad zahtev u protivtužbi stoji u vezi sa zahtevom tužbe; kompenzaciona – kad se zahtevi tužbe i protivtužbe mogu međusobno prebijati, izmirivati; i prejudicijelna – ako se protivtužbom traži utvrđenje nekog pravnog odnosa ili prava od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi u celini ili delimično odluka o tužbenom zahtevu.

VII Prigovor protivtražbine radi prebijanja. Parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom. U pogledu zahteva koji je stranka postavila u toku postupka, parnica počinje da teče od časa kad je o tome zahtevu obaveštena protivna stranka.

Dok parnica teče ne može se u pogledu istog zahteva pokrenuti nova parnica, a ako nova parnica bude pokrenuta sud će tužbu odbaciti.

Sud je dužan da u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li već teče druga parnica o istom zahtevu medju istim strankama.

Ako koja od stranaka otudji stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se pranica medju istim strankama dovrši. Lice koje je pribavilo stvar ili pravo o kome teče parnica može stupiti u parnicu na mesto tužioca, odnosno tuženog samo ako na to pristanu obe strane.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je stranačka parnična radnja tuženog kojom on, u toku parnice, ističe novi zahtev za presudu.

Tuženi koji ovu radnju preduzima ističe da do prebijanja pre parnice nije došlo, iako su bili ispunjeni uslovi, i traži od suda da on izvrši prebijanje svojom odlukom.

Ukoliko su ispunjeni uslovi za prebijanje, sud će svojom odlukom izvršiti prebijanje i odbiti tužiočev tužbeni zahtev u celosti ili delimično.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja može da istakne samo tuženi, od trenutka kad je parnica počela da teče pa sve do zaključenja glavne rasprave, ako postoji jurisdikcija do­maćih sudova i ako je parnični sud stvarno nadležan za rešavanje o novom zahtevu.

Prigovor tuženi može da istakne kao neposredno odbrambeno sredstvo i kao eventu­alno odbrambeno sredstvo.

U slučaju sudske kompenzacije, prebijanje nastaje konstitutivnom sudskom odlukom.

Prigovor protivtražbine radi prebijanja je nesamostalna parnična radnja. Ukoliko tužba bude odbačena ili povučena, sud neće odlučivati o prigovoru protivtražbine radi prebijanja.

Tuženi može prigovor protivtražbine radi prebijanja da povuče. Za povlačenje prigo­vora nije potreban pristanak tužioca. U slučaju da prigovor bude povučen, litispendencia o zahtevu koji je istaknut prigovorom prestaje.

Ova parnična radnja dovodi do prekida toka roka zastarelosti.

Tuženi može da preduzme ovu parničnu radnju i u pismenoj i u usmenoj formi.

Tok postupka u parnici u kojoj je istaknut prigovor protivtražbine radi prebijanja za­visi od toga, da li on priznaje postojanje protivtražbine ili ne, kao i od toga da li je prigovor istaknut kao neposredno ili kao eventualno odbrambeno sredstvo. Samim tim, od toga za­visi i redosled raspravljanja i izviđanja u svakoj konkretnoj parnici.

O zahtevu sud odlučuje konačnom presudom.

Sud ne može odlučiti dopunskom presudom ni o zahtevu iz tužbe ni o zahtevu iz pri­govora.

Prigovor je nesamostalna parnična radnja i iz tog razloga nije dopušteno da sud od­lučuje o njemu delimičnom presudom. Sud može jedino da donese delimičnu presudu ko­jom će utvrditi da postoji tužiočevo potraživanje.

Dispozitiv presude sastoji se iz tri stava. U prvom stavu sud utvrđuje da postoji po­traživanje tužioca, u drugom da postoji potraživanje tuženog, a u trećem sud vrši prebijanje tako što u celosti odbija tužbeni zahtev ili ga delimično usvaja i nalaže tuženom da ispuni deo nekompenziranog dela potraživanja. Ako je protivtražbina bila veća od tražbine, sud neće osuditi tužioca na činidbu, jer tuženi nije podigao protivtužbu već prigovor protiv­tražbine radi prebijanja, kojim se može tražiti kompenzacija samo u granicama tužiočevog tužbenog zahteva.

Ukoliko sud utvrdi da je tuženi neosnovano podigao prigovor, u prvom stavu dispozi­tiva sud utvrđuje da postoji potraživanje tužioca, u drugom da ne postoji potraživanje tuženog, a u trećem usvaja tužbeni zahtev.

Kad sud utvrdi da je neosnovan tužiočev tužbeni zahtev, on ne odlučuje posebno o tuženikovom zahtevu, jer je zahtev koji je ovom radnjom istaknut nesamostalan zahtev za presudu. U tom slučaju sud treba odlukom samo da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan.

VIII Brisovna tužba. Ovom tužbom se traži utvrđenje nevaljanosti izvršenog zemljišno knjižnog upisa i povraćaj u pređašnje zemljišno knjižno stanje. Predviđena je Zakonom o zemljišnim knji­gama od 1930. godine (paragraf 67-78), čije se odredbe kao pravna pravila od sudova i da­nas primenjuju. Ako se neko pravo upiše u zemljišne knjige, sud po službenoj dužnosti obaveštava sva lica koja imaju od ranije upisano neko zemljišno knjižno pravo ili pravom zaštićeni interes (npr. knjižni prethodnik i sledbenik; predbeležni pribavilac prava svojine; hipotekarni poverilac; lice koje je upisalo zabeležbu spora) o tome da je određeno pravo upisano u zemljišne knjige. Brisovna tužba se podnosi u roku koji zavisi od toga da li se određeno lice nalazi u pravnom odnosu sa osobom koja je upis izvršila (npr. tvrdi se da je upis izvršen na osnovu rušljivog pravnog posla) ili se u takvom odnosu ne nalazi. U prvom slučaju tužba se može podneti u roku u kome pravo zastareva ili prestaje prema opštim pra­vilima (u slučaju rušljivosti – pravo zahtevanja poništaja prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja rušljivosti, a u svakom slučaju – istekom roka od tri godine od dana za­ključenja ugovora – član 111. ZOO). U drugom slučaju tužba se podnosi u roku od 30 dana ako se tužilac nalazi u zemlji, odnosno u roku od 60 dna ako se tužilac nalazi u inostran­stvu. Ako zainteresovano lice nije bilo obavešteno o izvršenom upisu, rok za podnošenje tužbe iznosi tri godine. Protekom roka od tri godine, za savesno lice nastupa fikcija apso­lutne tačnosti izvršenog upisa pa se izvršeni upis u njihovu korist više ne može napadati. Protiv nesavesnih lica sa uspehom semože podići brisovna tužba i posle proteka navedenih rokova, alli u okviru opštih rokova zastarelosti, odnosno prekluzivniih rokova.

B. KUMULACIJA ZAHTEVA I SUBJEKATA U TUŽBI

Pojam i vrste. Prema osnovnim elementima, uzima se da u parnici postoji jedan tužilac, jedan tuženi i jedan tužbeni zahtev. Međutim, praktični razlozi da se u jednom postupku jednovremeno reši više sporova, proširili su ovakav model tužbe i u odnosu na stranke na više od dva par­ničara, kao i u odnosu na tužbeni zahtev, na više od jednog zahteva.

ZPP je uredio neka osnovna pitanja odredbama o suparničarstvu i za slučaj da se tužbom istakne više zahteva.

I. Kumulacija zahteva (objektivna kumulacija). Pojam i vrste. Objektivna kumulacija nastaje kad tužilac u jednoj tužbi ističe istovremeno više tužbenih zahteva protiv istog tuženog. Da bi to mogao istaći, postavljen je uslov: da su svi zahtevi povezani istim pravnim i činjeničnim osnovama. Ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovama, oni se mogu istaći u jednoj tužbi protiv istog tuženog sa­mo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka. Pod takvim pretpostavkama ostvaruje se ekonomija u parničenju time što stranke odmah raščišćavaju svoje sporne odnose, jer se istovremeno raspravlja i rešava o više sporova,a postupak odvija i okončava jednom odlukom.

Kumulacija zahteva u jednoj tužbi javlja se najčešće u parnicama radi naknade raznih vidova štete iz saobraćajnog udesa (pojedinačnih naknada za svaku od posledica udesa): materijalne štete zbog troškova lečenja; zbog izgubljene zarade; zbog telesnog oštećenja kao posledice smanjenja radne sposobnosti; o visini vrednosti oštećenog ili uništenog vozi­la, kao i nematerijalne štete (pretrpljeni bol, strah, smanjena opšta životna sposobnost) itd. Kumulaciji ima mesta čim su se stekli uslovi, a da li će do nje doći zavisi od dispozicije tužioca. Zakon rešava i pitanje nadležnosti suda: ako je po nekom od zahteva nadležan su­dija pojedinac, a po drugom veće u istom sudu, onda po svim zahtevima sudi veće. Kumu­lacija tužbenih zahteva može biti obična, sukcesivna i eventualna. Od značaja je i alterna­tivno ovlašćenje tuženog, koje ZPP takođe predviđa.

1. Obična, sukcesivna i eventualna. Obična kumulacija nastaje unošenjem više zahteva u podnetu tužbu. Sukcesivna ku­mulacija nastaje naknadnim isticanjem novog tužbenog zahteva sve do zaključenja glavne rasprave, ali za ovu vrstu kumulacije važe i pravila o preinačenju tužbe. Eventualna kumu­lacija nastaje kad tužilac dva ili više zahteva, koji su međusobno povezani ističe u jednoj tužbi, tako što predlaže da sud sledeći od tih zahteva usvoji, ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut, nije osnovan. Tako tužilac izbegava drugu parnicu ako tužbu ograniči na je­dan zahtev, a ishod spora pokaže da on nije osnovan. I ovde se ponavlja uslov da je sud stvarno nadležan za svaki od istaknutih zahteva i da je za sve zahteve određena ista vrsta postupka. Za eventualnu kumulaciju karakteristično je da postoji redosled koji tužilac us­postavlja u postavljanju zahteva koji su u međusobnoj vezi, jer proizilaze iz istog činje­ničnog osnova, a usmereni su na ostvarivanje istovetnog pravnog ili ekonomskog interesa.

2. Alternativno ovlašćenje tuženog (procesna facultas alternativa). Kada tužilac u tužbi ističe samo jedan nenovčani tužbeni zahtev ovlašćen je po ZPP da u tužbi predloži da tuženi isplati određenu sumu novca, ili da ispuni neku drugu činidbu, čijom se is­platom tuženik oslobađa obaveze na izvršenje nenovčanog potraživanja.

Po svojoj pravnoj prirodi, to je materijalnopravna ponuda koju je sud dužan uneti u dispozitiv presude, ako usvoji nenovčani tužbeni zahtev.

Sud nije ovlašćen ispitivati u bilo kom pogledu alternativno ovlašćenje, pa i visinu iznosa koju tužilac traži od tuženika. U dispozitiv presude ovlašćenje se unosi onako kako je ponuđeno od tužioca.

Od trenutka podizanja tužbe, u daljem toku postupka ponuđena novčana suma se ne može niti smanjiti niti po­većati bilo na koji način ili bilo čijom voljom, odnosno izjavom, niti se može zameniti drugom činidbom. To je ve­lika manjkavost ovog procesnog instituta, koja se u praksi skoro redovno ispoljava, naročito u situaciji kada parnice traju i po nekoliko godina pa i desetina godina, usled čega vrednost novca redovno opada.

Tuženi je ovlašćen da isplati ponuđeni iznos u novcu u toku čitavog postupka pred parničnim sudom, a to može učiniti i u izvršnom postupku sve dok ne počne s izvršenjem svoje jedine nenovčane obaveze.

 C.KUMULACIJA SUBJEKATA (subjektivna kumulacija – suparničarstvo)

1. Pojam. Suparničarstvo nastaje kad više lica jednom tužbom tuže ili kad je više njih jednom tužbom tuženo. Suparničarstvo na strani tužilaca u teoriji se naziva aktivnim, a na strani tuženih, pasivnim suparničarstvom. Suparničarstvo se može pojaviti: već u momentu podizanja tužbe; uz tužioca može pristupiti novi tužilac do zaključenja glavne rasprave, i do tada tužba može biti proširena na novog tuženog sa njegovim pristankom. Onaj ko pristupa tužbi odnosno onaj na koga se tužba proširuje, mora pri­miti parnicu u onom stanju u kome se ona nalazi kad u nju stupa.

Suparničarstvu se ne daje obavezan karakter. Dakle, fakultativan ka­rakter suparničarstva zadržava se i kad je jedinstveno, gde treba da učestvuju u svojstvu stranke u parničnom postupku sva lica prema kojima odluka suda treba da ima dejstvo, pošto se bez toga spor ne bi mogao rešiti na jednak način prema svim suparničarima.

2. Materijalno, formalno i zakonsko suparničarstvo. Suparničar­stvo je materijalno (pravo) kad su suparničari u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili njihova prava odnosno obaveze proističu iz istog činjeničnog stanja i istog pravnog osnova (idem jus, idem factum), a for­malno (nepravo) ako su predmet spora zahtevi odnosno obaveze iste vrste, koji se osnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom stanju i istom pravnom osnovu (simile jus, simile factum) i ako uz to postoji stvarna i mesna nad­ležnost istog suda za svaki zahtev i za svakog tuženog. Dalje, postoji su­parničarstvo koje je određeno zakonom – zakonsko suparničarstvo. Ono nastaje, npr. tužbom protiv glavnog dužnika i jemca; tužbom po zakonu o menici, koju imalac menice podiže protiv meničnih obveznika.

3. Suparničarstvo sa eventualno tuženim. Suparničarstvo sa even­tualno tuženim postoji, kad se traži da tužbeni zahtev bude usvojen prema sledećem tuženom, za slučaj da ne bude usvojen prema onome koji je u tužbi naveden pre njega. Takvo suparničarstvo sa eventualno tuženim, do­zvoljava se samo ako prema svakom od tuženih tužilac postavlja isti zah­tev, ili ako prema pojedinim od tuženih ističe različite zahteve koji su u međusobnoj vezi, a za svaki zahtev isti sud je stvarno i mesno nadležan. Znači, postoji određeni redosled kojim tužilac postavlja zahtev iz tužbe, tako da kumulacija tuženih nije redovno suparničarstvo u kome se prema oceni tužioca svi tuženi nalaze prema njemu u istoj obavezi. Najčešće, su­parničarstvo sa eventualno tuženim javlja se onda kad tužilac nije načisto ko je odgovoran za štetu koja mu je pričinjena, ili ko je i inače u obavezi prema njemu iz pravnog odnosa koji je nastao.

 Specifično suparničarstvo je i pravo na naknadu štete koju u vezi s obavljanjem službe ili druge delatnosti državnog organa ili organizacije koja vrši poslove od javnog interesa, pričini svojim nezakonitim radom, ili nepravilnim radom, lice ili organ koji vrši tu službu ili delatnost. Oštećeni ima pravo da zahteva naknadu i neposredno od lica koje je pričinilo štetu, ali može jednom tužbom tužiti i odgovorno lice i državni organ odnosno organizaciju.

Specifično suparničarstvo postoji i po tužbi za naknadu štete protiv vlasnika motornog vozila i organizacije (osiguravajućeg društva) kod koje je osigurano vozilo od štete prema trećim licima.

Kako položaj suparničara nije uvek isti, zakon u tom pogledu propi­suje različita pravila u zavisnosti od toga da li se radi o prostom (običnom) suparničarstvu ili jedinstvenom (posebnom) suparničarstvu.

4. Prosto i jedinstveno suparničarstvo. Prosto suparničarstvo ne uspo­stavlja nikakav poseban odnos između suparničara. Bilo da se nalaze na istoj strani kao tužioci, bilo da su na strani koja je tužena, svaki prost suparničar je samostalan kao stranka u parnici, što znači da svaki od suparničara može da preduzima radnje u postupku koje imaju dejstvo samo u odnosu na pro­tivnu stranu, a ne i u odnosu na ostale suparničare na strani na kojoj se i sam nalazi. Nezavisnost pojedinih suparničara dolazi do izražaja i u njihovom stavu prema činjeničnim tvrdnjama protivnika. Ako jedan od njih osporava činjenicu koju drugi priznaju, sud će prema ovim drugim uzeti tu činjenicu kao neosporenu, dok će prema onom prvom pristupiti dokazivanju, s tim da će priznanje drugih suparničara uzeti u ocenu prilikom sumiranja svih rezul­tata dokaza. Rokovi posebno teku prema pojedinim suparničarima. Tako, prekid ili mirovanje koje je nastupilo prema jednom ne povlači zastoj prema pojedinim suparničarima. Jedan od njih može biti svedok po činjenici koja je od značaja samo za odnos drugih prema protivniku. Sud može i da odvoji raspravljanje prema pojedinim suparničarima. Shodno tome, može izreći i delimičnu presudu ili presudu zbog izostanka samo prema nekim supar­ničarima. Svaki suparničar može pobijati presudu žalbom samo u delu koji se na njega odnosi. Nezavisnost položaja prostih suparničara u najvećoj meri ogleda se u odnosu na presudu. Presuda postaje pravnosnažna prema onom suparničaru koji nije uložio žalbu, bez obzira što je neko od drugih supar­ničara protiv te presude uložio žalbu.

Međutim, ovo pravilo ne primenjuje se u sporovima koji se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa mogu rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima. U toj situaciji radi se o ''jedinstvenim suparničarima'' i suparničari se smatraju kao jedna parnična stranka tako da se, ako pojedini suparničari propuste svoju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari, proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli. Ovim se sprečava da nastanu pravne situacije u kojima bi različite presude prema pojedinim tužiocima ili tuženim jedna drugoj protivurečile sadržinom izreke u presudama, tako da bi se međusobno isključivale.

Jedinstveno suparničarstvo postoji uvek kad se radi o odnosu koji je za sve učesnike zajednički tako da po prirodi stvari takav odnos može biti utvrđen samo na traženje svih protiv svih, npr. ako nepokretnost pripada nekolicini suvlasnika, onaj ko traži da sud utvrdi da mu pripada neka službenost po toj nepokretnosti mora tužbu da podigne prema svim suvla­snicima. Ako tužba obuhvata samo neke od suvlasnika, presuda doneta prema njima, iako je u njoj usvojen tužbeni zahtev, ne bi imala dejstva prema netuženim suvlasnicima, jer presuda deluje samo prema strankama (res judicata jus facit inter partes). Ili, drugi primer: tužba javnog tužioca da se poništi brak. Ova tužba mora da bude podignuta protiv oba bračna druga. Ili, ako neku stvar drži više zakupaca, a zakupodavac hoće da se oslobodi zakupa, nužno je da tuži sve zakupce, što važi i za tužbe za po­ništaj ugovora gde na tuženoj strani ima više ugovarača.

U parnici za utvrđenje naslednih prava mora da postoji jedinstveno suparničarstvo, bilo na strani tužilaca, bilo tuženih, svih potencijalnih na­slednika.

Ovo jedinstvo između parničara na istoj strani u parnici mora da ima za posledicu ono što je zakon propisao u pogledu dejstva parničnih radnji koje izvrši makar i samo jedan od suparničara. Odgovor na tužbu koji je podneo samo jedan od suparničara dejstvuje ovde kao da su ga podneli i ostali. Ako ročištu prisustvuje samo jedan, uzima se da su prisutni i drugi, pa prema njima nema mesta kontumacionoj presudi.

Međutim, u teoriji su podeljena mišljenja o dejstvu jedinstvenog suparničarstva kad na ročištu prisutni suparničari koji su u jedinstvenom suparničarstvu priznaju tvrdnje pro­tivne strane, a neki od jedinstvenih suparničara nisu prisutni. Po jednom gledištu, uzima se da ovde postoji priznanje svih, a odsutni suparničar može svojim protivljenjem u postupku za povraćaj u pređašnje stanje da to priznanje liši dejstva. Po drugom gledištu, samim tim što ne prisustvuje, izostali parničar ne priznaje tvrdnju parničara, pa se kod jedinstvenog suparničarstva u ovom slučaju ne bi mogla doneti presuda na osnovu priznanja.

Razlozi kojima se pobija prvo stanovište ubedljivi su: zašto izostalog suparničara iz­dvajati iz jedinstvenog suparničarstva, namećući mu obavezu da traži povraćaj u pređašnje stanje u kome pozitivno rešenje koristi svima, a negativno nanosi samo njemu štetu.

5. Suparničarstvo glavnog dužnika i jemca. Zajednički mogu biti tuženi glavni dužnik i jemac (samo ako to nije u protivnosti sa sadržinom ugovora o jemstvu). Ista mogućnost postoji i u slučaju da je jemac prema sadržini ugovora i platac (solidarni jemac). Suparničarstvo koje nastaje u ovom slučaju na strani tuženih je uvek prosto suparničarstvo.

6. Učešće glavnog umešača. Propisano je i suparničarstvo stranaka po tužbi trećeg lica (tzv. glavni umešač). U toku parnice obe stranke mogu biti obuhvaćene tužbom lica koje je saznalo za parnicu, a smatra se da nje­mu, u celini ili delimično pripada stvar ili pravo o kome stranke vode par­nicu. To lice može tužiti obe stranke između kojih teče ta parnica, sve dok se postupak pravnosnažno ne završi, tako što će jednom tužbom pred su­dom pred kojim parnica teče tražiti da sud prema strankama u toj parnici odluči o zahtevu iz tužbe trećeg lica. Time se zasniva nova parnica koja teče, u stvari, uporedo s prvom parnicom, po tužbi trećeg lica protiv obe stranke u prvoj parnici koje time postaju suparničari na tuženoj strani.

Sud će, najčešće, zastati s prvom parnicom, pre svega da bi raščistio s tužbom ovog novog tužioca. Ukoliko postoje uslovi da se raspravlja po tužbi trećeg lica, sud će dalje odlučiti da li da o njoj raspravlja zajedno s tekućim parnicama i da donese zajedničku odluku (presudu), ili da prvo raspravlja i odluči o tužbi trećeg lica. Ako treće lice uspe sa svojim zahte­vom, a zahtev je postavio po drugom osnovu, a ne po onom po kome je pokrenuta prva parnica, sud će dalje raspravljati po prvoj parnici i odlučiti o sporu stranaka u prvobitnoj parnici, ukoliko tužilac, s obzirom na ishod spora po tužbi trećeg lica u toj parnici ne povuče tužbu.

D. Učešće trećih lica u parnici

1. Učešće umešača (običan umešač). Predviđeno je i učešće trećih lica u parnici kad u parnici koja teče među drugim licima neko treće lice učestvuje na taj način što će se pri­družiti jednoj od stranaka kad za to postoje njegovi pravni interesi da ta stranka uspe u parnici (običan umešač). Svaka stranka može osporiti umešaču pravo na ovakvo učešće, a i sam sud može bez izjašnjenja strana­ka, odbiti učešće umešača ako utvrdi da za to ne postoji pravni interes umešača.

Ako sud prihvati učešće umešača, stranke u parnici u koju umešač ulazi ne mogu takvu odluku suda pobijati posebnom žalbom. Ako sud ne prihvati mešanje u parnici, do pravnosnažnosti rešenja kojim se odbija njegovo učešće umešač može da učestvuje u parnici i njegove parnične radnje za to vreme ne mogu se isključiti.

U parnicu umešač može stupiti u toku celog postupka, sve do pravno­snažnosti odluke o tužbenom zahtevu, pa čak i u toku postupka nastavlje­nog podnošenjem vanrednog pravnog leka. Ako je umešač stupio u parni­cu po pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, ovlašćen je i da podne­se vanredni pravni lek. Ako pravno dejstvo presude treba da se odnosi i na umešača, on ima položaj jedinstvenog suparničara i u tom slučaju može podneti vanredni pravni lek iako do nastupanja pravnosnažnosti odluke po tužbenom zahtevu nije učestvovao kao umešač, kao i da učestvuje u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti.

Parnicu umešač mora primiti u onakvom stanju u kakvom se parnica nalazi u trenutku kad se umeša. Posle toga ovlašćen je da stavlja predloge i da preduzima sve ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla da preduzima stranka kojoj se pridružio. Parnične radnje umešača imaju za stranku kojoj se pridružio pravno dejstvo ako nisu u suprotnosti s njenim radnjama. Po pristanku obeju stranaka, umešač može stupiti u par­nicu kao stranka umesto stranke kojoj se pridružio.

Na položaj umešača, u prvi plan se samo sobom nameće pomaganje stranke kojoj se umešač pridružio. Po tom svojstvu pomagača, umešač ne može da stane na mesto stranke u aktivnostima koje su od odlučujućeg značaja za procesni položaj stranke. Mogućnost aktivno­sti umešača uslovljena je korišću koju stranka može da ima od učešća umešača i tada radnje umešača imaju isto dejstvo kao i da ih je preduzela stranka kojoj se umešač pridružuje. Iz tog proizilazi da umešač ne može povući ili preinačiti tužbu niti preduzimati druge radnje kojima bi se spor okončao na štetu stranke. Tako, ako postoji otpor umešača tužbenom zahtevu, u bi­lo kom vidu istaknut pred sudom, nema mesta donošenju presude zbog izostanka tuženog, iako bi se ova presuda mogla doneti s obzirom na ponašanje tuženog. Međutim, kad stranka kojoj se umešač pridružio priznaje da postoje određene činjenice, umešač ne može nasuprot tom priznanju zahtevati da se sprovede dokazivanje. Kad god je u pitanju primena načela dis­pozicije prema kojem stranka kojoj se pridružio slobodno raspolaže zahtevima koje je stavila u toku postupka, umešač svojim radnjama ne može sprečiti to slobodno raspolaganje. Isto važi i za postupak po pravnim lekovima. Žalba umešača ne otklanja pravnosnažnost presude, ako se stranka kojoj se umešač pridružio odrekne pravnog leka ili je od uloženog pravnog le­ka odustala. To takođe važi i za slučaj da umešač ima položaj jedinstvenog suparničara, a odvojeno je pitanje raščišćavanja odnosa koji nastaje između njega i stranke kojoj se pri­družio zbog toga da pomogne uspehu te stranke. Umešač uvek ostaje pomagač i ne može da se ponaša kao samostalna stranka u parnici. Ako mu stranka kojoj se pridružuje onemogućuje da uz nju ostvari svoj pravni interes zbog kojeg se umešao u parnicu, ili ako zbog grube ne­pažnje izgubi parnicu, umešač može u posebnoj parnici u kojoj bi ta stranka prema njemu ostvarivala pravo na odnose zbog kojih se on i umešao, u parnicu koja se neuspešno završila, da istakne prigovor nesavesnog vođenja spora zbog čega u prethodnoj parnici umešač nije mogao da ostvari svoj pravni itneres.

Pitanje pravnog interesa takođe se nalazi u prvom planu kod ocene da li ima osnova za učešće umešača. Najčešće to i jeste pitanje o kome će imati da odlučuje sud kad stranka ospori umešaču pravo da učestvuje u postupku. Kao što smo već rekli, o tome sud može da odlučuje i bez izjašnjenja stranke, po službenoj dužnosti, pa ako utvrdi da ne postoji pravni interes umešača, sud će odbiti učešće umešača. Da li pravni interes postoji ili ne, faktičko je pitanje, u svakom pojedinom slučaju.

2. Imenovanje prethodnika i obaveštenje trećeg lica o parnici. ZPP predviđa dva specifična slučaja učešća trećih lica u parnici: imenovanje prethod­nika i obaveštenje trećeg lica o parnici.

Kad je u tužbi navedeno da tuženi drži stvar ili koristi pravo, a tuženi tvrdi da to čini u ime trećeg lica, onda tuženi najdocnije na pripremnom ročištu, a ako ovo nije održano pre nego što se upustio na glavnoj raspravi u raspravljanje o glavnoj stvari, može tražiti da sud pozove to treće lice, njegovog prethodnika u držanju stvari, odnosno korišćenju prava, da umesto njega stupi kao stranka u parnicu. Ukoliko tužilac protiv tuženog ne ističe i ta­kve zahteve koji ne zavise od toga da li tuženi u ime prethodnika drži stvar ili koristi pravo, pristanak tužioca da na mesto tuženog stupi prethodnik nije potreban. Međutim, ako ured­no pozvani prethodnik ne dođe na ročište ili odbije da stupi u parnicu, tuženi se ne može protiviti da se upusti u parnicu. Institut imenovanja prethodnika zasniva se na pretpostavci da prethodnik ima interesa da odbije tužioca od napada na stvar odnosno pravo koji su predmet spora i da je prethodnik pozvaniji da otkloni posledice tužiočevog uspeha u parni­ci. Slučajevi u kojima se tuženi poziva na prethodnika nastaju kad se tuženi nalazi u po­ložaju prevoznika, zakupca, skladištara, komisionara, čuvara itd.

Obaveštavanje trećeg lica o parnici stoji na raspoloženju i tužiocu i tuženom, kad im je potrebno da bi se time zasnovalo izvesno građanskopravno dejstvo. Sve dok se parnica pravnosnažno ne završi, stranka može da o parnici koju vodi obavesti treće lice podneskom koji će mu dostaviti parnični sud i u kojem će navesti razlog obaveštenja i u kakvom se sta­nju nalazi parnica, ali zbog toga ne može tražiti prekid otpočete parnice, produženja rokova ili odlaganje ročišta.

Najčešći slučaj obaveštavanja trećeg lica postoji kad stranka prema tom trećem licu ima izvesno regresno pravo ili pravo na naknadu štete, tako da treće lice ima pravni interes da stranka uspe u parnici koju vodi. Na ovaj način, ako se treće lice ne javi kao umešač, stranka sebi obezbeđuje da presuda koja će biti izrečena u parnici dejstvuje u eventualnom docnijem sporu protiv trećeg lica radi regresnog odnosa, odnosno radi odštetnog zahteva.

3. Učešće javnog tužioca. ZPP o učešću trećih lica u parnici predviđa učešće jav­nog tužioca, iako se ne radi o trećem licu već o organu, koji kao samostalni organ preduzima mere i pravna sredstva i vrši druga zakonom utvrđena prava i dužnosti radi ostvarivanja društvene zaštite povređenih prava.

 Ako postoji sumnja da jedna ili obe stranke koriste svoja prava u postupku da bi onemogućile primenu prinudnih propisa o prirodnim bogatstvima, da bi izbegle javne finansijske obaveze, ili da bi onemogućile primenu prinudnih odredaba medjunarodnih ugovora, nadležni javni tužilac ima pravo da učestvuje u takvoj parnici koja teče medju drugim licicma.